Трњина – некада су ово лепо име мештани планинских села често давали својој женској деци. Међутим, пред налетом новотарија, оно је готово пало у заборав, исто као и трњина, жбунаста листопадна биљка која, због својих лековитих својстава, има од давнина посебно место у народној медицини.
Пише: Жељко Дулановић
Трњина припада породици ружа Rosaceae, а роду Prunus, као и све шљиве. Расте као самоникла биљка на неплодним и осунчаним земљиштима, поред путева, на камењарима. Може да нарасте и до пет метара у висину и да живи дуже од 40 година.
Цветови против тешких упала
У планинским селима некада су је користили као ограду за стоку, јер дугачким трновима брани пролаз, а због брзог раста и разгранатог корена корисна је и за спречавање ерозије тла. Осим у Европи, широко је распрострањена и у северној Африци и Малој Азији. Лако сагорева па се у крајевима сиромашним вегетацијом користи и као огревно дрво, док се у последње време на окућницама и баштама гаји и као декоративна жива ограда.
Код нас још увек углавном расте у дивљини, мада није захтевна ни за гајење. Позната је још и као дивља шљива или црни трн, а у новије врема и као српска аронија. Препознатљива је по ситним модроплавим плодовима и трновима. Када добро роди, верују горштаци, те године зима ће бити оштра.
У лековите сврхе користе се сви делови биљке. Чај од коре трњине добар је при лечењу грознице, док чај од листова који су богати витамином Ц пију углавном они који имају проблема с простатом и мокраћним каналима.
Цветови су посебно лековити и употребљавају се код тешких упала и грозница, као и за искашљавање и лечење пробавних сметњи и грчева. Имају карактеристичан мирис на бадем и обично се беру у априлу и мају, док се још нису у потпуности отворили, а суше се у хладу, на промајном месту. Травари кажу да их треба што пре искористити, јер дужим чувањем губе лековита својства.
