Давно беше, има томе двадесетак година, кад као млад новинар уђох у причу названу „Обновимо себе, подигнимо Ступове“. И то „Подигнимо Ступове“ окупило је тих година много младих глумаца, певача, уметника, свих оних који су желели да својим учешћем у обнови манастира Ђурђеви Ступови у Расу, узидају један камен у будућност. Макар и онај најситнији који жуља у ципели али је у овој причи битан. Путовали смо свуда, снимали спотове за Васкрс, Божић, дружили се и били, што би се рекло, мала породица. Неки од тих глумаца, тада једва познати, после су раширили крила као рањени орао, па се размахали, па се уздигли, па постали нешто „више“. Али, док смо радили, док смо дизали Ступове својим учешћем и трудом, бивали смо као једно и дисали духовном песмом и молитвом. Оно најлепше, чему смо се сви радовали, био је Ђурђевдан у Ђурђевим ступовима. Слава манастира у обнови. Боже, колико смо сви били полетни, колико сви пуни среће и жеље да све буде како Бог заповеда. Тадашњи игуман, отац Петар Улемек, био је некако мекан, душеван и сав насмејан. Спреман за шалу, спреман за смех и за понеку смицалицу. Данас је он породични човек са седморо деце. Али један доживљај у манастиру, на Ђурђевдан пре много година, остао ми је у сећању. У Ступове смо стигли рано, читава булумента поспаних глумаца и певача духовне музике, новинара и „обичних људи“ жељних духовног уздизања, а мало и посног пасуља, сарми крчканих у земљаним лонцима на пољани испод манастира. Све су то спремале ашчије из околних села. Шатори постављени пар дана раније, клупе, столови, тањири, све под конац. Само да прође служба и игуман благослови ручак. А док смо стајали на служби, игуман је причао са народом, прихватао прилоге и дочекивао госте монахе и монахиње из других манастира. Гурајући се, као и сваки новинар на задатку, дођох до самог олтара, до владике Артемија и других монаха који служише службу. Сликам, померам се, људи негодују али отац Петар аминује. Битно је да се реч о ступовима шири. И у том сликању, тихом извињавању вериницима који као стене стајаше док служба траје, остаде ми око на једној светлости. Кроз тело прође језа, руке задрхташе, апарат неће да окине. Као да не жели да поквари тај моменат, ту невероватну појаву монахиње која лебди. Да не додирује тло манастира, да тако танка и крхка левитира поред олтарне иконе. Тако се мени чинило, тако сам ја била опчињена појавом. Бледог лика испод црне ризе, она је стајала и тихо певала. Млада, прозирна, као да се сама Богородица спустила међу људе. Кажем, тако је мени изгледала. Апарат како окренем према њој, тако блиц севне толико да не може лице да јој се види. Било ме је већ срамота колико пута сам у сред манастира, у сред службе, испред владике Артемија, покушала да је фотографишем. И просто не може. Неће. Као да нека виша сила не дозвољава. Она не мења израз лица, иако је видела да је фотографишем, иако јој је мој несрећни апарат ко зна колико пута блицнуо у очи, стајала је као порцуланска лутка. Схвативши да нећу успети да је сликам онако како бих желала, изађох напоље да сачекам крај службе и њу да изађе. У разговору са рањеним орлом који је тада био тек излегло пиле, сазнадох да је монахиња духовним именом Eфимија, игуманија манастира Градац, магистар ликовних уметности. Некадашња сликарка Јасна Тополски дошла је у манастир Градац да открије неке животне истине а остала је као мати Ефимија и поставила иконописачку школу која је данас једна од најпознатијих у Србији. Тада је била игуманија, данас тихује у манастиру Успења Пресвете Богородице у Француској, познатом као Ишон. Утисак који је оставила на мене и данас је жив. Монахиња која лебди, на Ђурђевдан у Ђурђевим ступовима.
Текст: Зорица Драгојевић
Foto: Аутор: Radmilo Đurović – Сопствено дело, wikimedia
