U selu nisam bila godinama, iako sam tamo odrasla. Radila sve seoske poslove, ruke mi večito bile žuljevite, izgrebane podlaktice od branja malina i skupljanja snoplja, noge večito bose i slobodne, al’ pune trnja jer se nikad nije vodilo računa kuda se gazi. I odlučih posle dugo vremena da iz Beograda krenem put Pričevića na nekoliko dana. Povedoh i kumu, da samujemo.
– Alo sine, je l’ ima kod Olivere u prodavnici sve što treba, ne moram da svraćam u Valjevo da kupujem namirnice za ručak? – bolje da i nisam pitala, jer kod mog bratanca svega ima, i sve je ok i ako nije. To sam shvatila čim sam došla u selo i prvo svratila u prodavnicu. Ima svega, nije da nema, al ne i onoga što meni treba. Taj deo sam nadomestila gotovim jelima, pasulj i gulaš iz konzerve.
Sledi druga po redu kafa od jutra, jaka, domaćinska, skuvana na nekoj meni nepoznatoj napravi. Sedamo na terasu ispred kuće, zaokupljenu nekim haosom, pepeljarama, rakijom, šoljicama od prethodno popijenih kafa. Preko puta, omeđena žicom, nalazi se popadijina kuća. Dobra duša, srce sela, sve zna iako ne zna ništa. Nasmejana, već se javlja preko žice.
- O dođoste li, divno, da ne budem sama – grlenim glasom najavljuje svoju želju za druženjem, za razgovorom, begom od samoće. A i nama je prijalo.
- Tu smo Mico, bićemo nekoliko dana – odgovaram dok sipam ledenu rakiju po vrelom danu. Klizi niz grlo, prija. Još nisam ni ispila, a bratanac sav u nekoj žurbi, jurnjavi, seda na kvad i kreće.
- Ajte da vidimo svinje, znaš gde je čičina kuća – i ja šta ću, sasu onu rakiju na brzinu, ostavismo sve po stolu, uđosmo u kola i put pod točkove. Do skretanja na put Dragojevića nije nam trebalo ni tri minuta. Nekih kilometar ipo makadamom, doduše nasutim pre nekoliko godina udruženim sredstvima meštana, dođoh do naše farme u začetku. Vadim iz kola sakupljen po komšiluku i prosušen hleb, ostavljam da im prave pomije.
- Pajs, gici, gici – dozivaju ih kuma i bratanac, o one, onako podebele, nabrekle, dolaze.
- Pa gde ste, devojke moje lepe – tepa im bratanac dok baca splačine, češkajući jednu po jednu.
- Vidiš ovaj je suprasna, a evo i ova, treba u avgustu da se prase – objašnjava pokazujući od krmače do krmače – imam i jedno malo prase, najmanje, ono stalno negde iskače, pa ga jurim po dvorištu i vraćam.
Nismo pošteno ni sagledale farmu, niti sele da odmorimo, a već nas je postavio na kvad da obiđemo imanje. Kad je krenuo uzbrdo, pored kuruza, preko džombi i kamenja, kuma me (sedela je iza mene) tako jako stisnu za mišicu, da mi se i prenatalni period vratio u sećanje. Kako više gruva kvad, tako ona više stiska. Po licima pljuskaju grane bagremova i šljiva, više šamara u životu nisam dobila. Na brdu iznad kuće, sa koga se vidi celo selo i okolna tri, stadosmo.
- E ovo je moj kukuruz, a to je sve tu do onih dole stabala moje, još hektar taj pored mislim da kupim – priča, pokazujući nam rukom gde šta planira.
- Pa dobro, bre, Zdravko je l ‘ ti hoćeš celo selo da kupiš? Je l’ i ovo groblje tvoje, na tvom je imanju?
- -Jeste to su naši porodični grobovi, stričevi, dede, babe – iako se smejemo, ipak je i doza ozbiljnosti prisutna.
- Bože ne videh nigde po Srbiji, do ovde kod vas, da se ljudi u njivama saranjuju – a nismo ni mi to videli do skora. Imamo seosko groblje, sasvim pristojno održavano. A, prvi među tim sahranjivačima bio je moj đed Rašo, želeo je da ga sahrane u dnu njive, kako bi prkosio komšiji koji putem ispod groba ide u svoju šumu. I ta mu je želja ispunjena. Dalje putem prođosmo izvorne Dragojeviće, one što ostaše na imanjima, dođosmo opet do naše farme, obiđosmo sve što je kupio i namerio da kupi i krenusmo ka kući. Naravno, opet pored mnoštva grobova, što kumi i nije bilo prijatno. Kod kuće sačeka nas popadija i treća po redu kafa. Mislim da mi se već želudac vezao, a svaki gutljaj stoji do pred bljuc.
- A čekaj, kako sad oni slave Jovana, a preslavljaju Lazarevdan – pita ono što bi svaku popadiju interesovalo, dok onu ko šećer slatku kafu, kakvu su inače svi navikli da piju, lagano srče, gledajući me direkt u oči.
- Pa moji preslavljaju Spasovdan, to je slava našeg imanja, a ovi drugi Lazarevdan jer je to preslava njihovog imanja – vrti glavom, ništa joj jasno nije, muž joj je do smrti bio pop u ovom selu. Što bi se reklo znao je i gde đavo spava.
- Ma neeeeemoj! Vi’š to nisam znaaaala – začuđeno, kao da prvi put čuje da neko slavi i preslavlja. U toj priči o preslavama, ko je kakav u selu bio, šta je radio, ko je s kim provodio „slobodno“ vreme, ispismo i tu meni na nos izašlu kafu. Na kraju dođosmo i da ručamo, na brzu bzrinu, jer je Zdravko požurio kući, da se dogovori sa ženom i da krenu put Grčke. Kuma i ja ostasmo same. Od svih seoskih poslova, samo pometosmo metlom terasu, oprasmo sudove, uredismo kuću po našim standardima i sedosmo da konačno malo odmorimo.
Ispod kola cuko leži satima, pobegao od vrućine, u daljini čuju se ćukovi, u dva sata ne prođe ni jedan auto. Mir, nigde meseca, nebo se osulo zvezdama.
- Sutra će kiša, miriše na nju – pričam kumi dok od Medvednika duva lagani vetrić, izaziva jezu.
- Ma neće, vidiš kako je nebo osuto zvezdama, vedro je – ne mogu da je ubedim, a znam da hoće, poznajem ovaj kraj, svaki kamen, svaku travku, svaku promenu. U daljini čuju se popadijine kokoške na legalu, ćućore spremajući se za noć. Ćukovi se svremena na vreme oglase, sve se umirilo. Samo mi, kao dve lude naste, šetamo seoskim putem po mrklom mraku, nabadajući nogu pred nogu, sve da se ne spopletemo.
- Zoko, a šta misliš je l’ ima ovde zmija? – prećutah, da ne bismo odmah krenule za Beograd.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
