Етикете и вина и ракије из Србије у последње две деценије прокрчиле су пут на светским мапама. Српска вина већ уживају велики углед, због квалитета, те се боце овог пића из наше земље извозе на све континенте. Ракија шљивовица утире свој званични пут и надомак је заштите географског порекла, а незванично овај дестилат у боци – две често „путује у коферима наших људи тамо где их чекају њихови инострани пријатељи. Међутим, у малим кућним подрумима широм Србије крију се праве реткости које производе углавном хобисти. О њима ће се, изгледа, тек причати.
Заједничка карактеристика ових произвођача је да су наследили подруме и воћњаке својих предака, те из пијетета према труду и раду прошлих генерација не желе да одустану. А у тим воћњацима скоро увек су старе, помало заборављене сорте шљива или крушака, од којих су се пре сто или двеста година правила одлична пића. Друга карактеристика је да су у питању мале количине. Избегавањем хиперпродукције, вредност њихових боца је многоструко већа. Можда не у новцу, али у уживању, свакако – да. Тај луксуз да праве раритете који зависе искључиво од њиховог умећа овим произвођачима омогућава то што имају друга занимања и послове од којих живе.
Посао у Новом Саду, воћњак под Опленцом
Тако су се на овој листи нашли по један историчар, грађевинац, па и инжењер неметала. Сви се држе традиционалне технологије и рецептуре. Што је подрум и засад воћа старији, они су поноснији.
Мр Дарјуш Самии је историчар, који ради у Музеју Војводине у Новом Саду на месту вишег кустоса. Викендом пече ракију подно Опленца, где је и провео детињство, и то на старински начин. Никог не треба да завара његово иранско порекло по оцу, јер по мајци је Шумадинац. Од њених предака је и наследио имање од 2,7 хектара под воћем. Његови преци, Максимовићи, воћарством су се бавили још у 19. веку, а кућа и подрум у коме Дарјуш пече изузетну ракију потиче из 1840. године.
