Дуња је код нас веома цењена воћка и у песмама је опевана, због многих квалитета рајском јабуком звана, али су воћњаци под њом прилично ретки. Најчешћа је као по неко стабло на окућницама. Иако су у нашој земљи услови – и земљишни, и климатски Богом дани за ову воћку, коју смо некада сматрали симболом плодности, она не заузима велике површине.
Пише: Светлана Мујановић
Обична дуња (Cidonia vulgaris) је дрво које расте у висину од 1,5 до 4 м, поникла природно на Кавказу и у централној Азији, гаји се у Европи и другим деловима света. Код нас цвета у мају, а плодови сазревају у септембру и октобру и има пуно врлина, а само једну стварно велику ману.
Четири сорте коло воде
Према речима дипломиране инжењерке воћарства БиљанеМилосављевићизПССС у Крагујевцу, иако се плод дуње користи и као свеж и прерађен „на сто начина“, а надалеко је позната и чувена ракија дуњевача које никад немамо довољно, сваке јесени се убере много мање дуње него што би могло да се искористи. Воћари се не усуђују да подижу веће засаде јер је ова воћка изузетно осетљива на бактериозну пламењачу (Еrwinia amylovora).
– Бројне су предности ове воћке у односу на друге врсте – указује инж. Милосављевић. – Прва је недостатак плодова на тржишту, лак пласман и релативно добра цена. Дуња касно цвета и не страда од позних пролећних мразева, може се садити у долинама река, скромних је захтева према условима гајења, брзо пророди и постиже пуну родност од 30 до 50 тона по хектару већ у десетој години, лако се бере, организован је откуп на местима производње, посебно у већим производним подручјима. А, у сваком засаду декоративним изгледом плени погледе.
Али, све те предности поништава једна велика мана. Како истиче и инж. Милосављевић, она је изузетно осетљива на бактеријску пламењачу. Малобројни су расадници који у понуди имају садница довољно за подизање већег дуњика. У нашем даљем окружењу једино у Турској има већих воћњака, она је и светски лидер у производњи дуње.
