Из шатора у Ојковици пуца најлепши поглед на Златарско језеро, највећу и најлепшу од три хидроакумулације у кањону Увца. Боравак овде кажу, крепи душу, па се у камп насељу на пропланаку изнад села прошлог лета тражило место више, а слично се очекује и овог. Поред власника кампа, јединог у овом крају, туристима „номадима“ радују се и малобројни мештани, јер сада могу да на кућном прагу продају сир, млеко, јаја и друге производе.
Текст и фото: Жељко Дулановић
На дедовини у Ојковици код Нове Вароши, Филип Матовић (30) подигао је прошле године шаторско насеље, како би оживео запуштено имање и удахнуо нови живот селу које се полако гаси. На ливади коју изнајмљује туристима до скора су пасла комшијска стада, јер чланови фамилије, разасуте по свету, нису имали ни времена, ни воље да обрађују имање које је отхранило генерације Вићевића од којих је Филипова мајка.
Преко 2.000 гостију на „Филиповом брегу“
– Прошлог лета имали смо више од 2.000 гостију, а ове године су већ за мајске празнике стигли први кампери што, надам се, најављује још бољу сезону. Поред домаћих, има доста и странаца, највише из Мађарске, Пољске и Холандије, а међу гостима су и породице с малом децом. Већина њих долази на продужени викенд, а неки кампују и седам до десет дана – прича нам Филип.
Кампинг одмориште „Филипов брег“, названо по узвишењу изнад засеока Вићевићи, опремљено је као и сви други туристички објекти овог типа. Има санитарни објекат, с тоалетом и туш кабинама, умиваоницима и спољном чесмом за прање судова, а ускоро ће бити постављени и соларни панели, како би гости могли да пуне мобилне телефоне и рачунаре.
– Кампери који имају своје шаторе плаћају само ноћење по особи, док они који немају опрему код нас могу да изнајме шатор са душеком на надувавање, јастуцима, џезвом, плинским решоом, роштиљем, таландаром и котлићем. У селу код мештана могу да купе домаће производе, а имам и добру сарадњу с туристичким радницима на локалу – каже Филип.
Камп је подигнут на 1.150 метара надморске висине, на непун километар изнад Златарског језера и тренутно има места за 20 шатора. Филип је јесенас између њих засадио брезе и липе да праве хлад.
Место посебне енергије
– Цела ливада је на сунчаној страни, па се ујутру види излазак, а увече и залазак сунца, који је величанствен. Камп парцеле за шаторе распоређене су у три реда на 50 ари, на благој падини ка језеру, како шатори један другом не би заклањали поглед. Нисам желео гунгулу и журку, већ сам направио место за одмор – каже Филип.
Кућа у Ојковици, у којој Филип већи део године живи, под кључем је била од 1995, када је Јеремија Вићевић, његов прадеда по мајци, због болести и дубоке старости морао да напусти имање и пређе код синова у град. У њу су након тога чланови породице долазили тек неколико пута годишње, на фамилијарна дружења.
– Мада сам одрастао код очевих родитеља на Рајцу, још као дечак сам заволео ова брда изнад Златарског језера. Касније, током средње школе и студија, често сам долазио у Ојковицу са друштвом. И сви они тврде да ово место има неку посебну енергију, што је било и пресудно за моју одлуку да баш овде запловим у воде туризма. Пуно су ми својим саветима помогли из Кампинг асоцијације Србије – прича Филип.
„Странци“ буде наду у опстанак села
До Ојковице се стиже асфалтним друмом од Кокиног Брода на магистрали ка мору и Филип није једини који је из града дошао да живи у ово село, из кога локално становништво масовно одлази у потрази за бољим животом. Први су то пре пар година учинили супружници Дуња (34) и Владимир (34) Ристановић који за ово село нису родбински везани, па затим и њихови пријатељи Предраг (66) и Снежана (56) Ђурић, Крајишници који су живели у Америци. Након њих у ово царство нетакнуте природе стигло је још неколико „странаца“, а да купе запуштене куће и имања најавили су и други. Дуња и Владимир недавно су добили и бебу што малобројним мештанима улива наду у опстанак села.
И Филип Матовић намерава да се овде скући и да једног дана оформи породицу. Он тренутно реновира зидану једноспратницу у којој му је прадеда Јеремија живео, а намерава да среди и запуштену брвнару поред.
– У овој брвнари, коју имамо од памтивека, родио се мој деда Миленко, мајчин отац, као и његових седморо браће и сестара. У школи у Ојковици, која је одавно затворена, деда је завршио осмолетку, па је од средње наставио школовање у Београду и касније се због посла скућио у Прислоници код Чачка. Игром судбине, сада сам се вратио тамо где је он рођен, с намером да оживим запустело имање. У пројекат сам већ уложио доста, сву уштеђевину и кредит, и не намеравам да ту станем. Ове године првим велики паркинг за госте, а имам и других планова – каже Филип Матовић.
Са београдског асфалта у сеоску идилу
Филип Матовић је по занимању дипломирани економиста. Средњу и основну школу завршио је у Горњем Милановцу, где му и данас живи породица, а факултет у Београду, одакле се после осам година живота преселио у Ојковицу.
– Када је у Србију дошла пандемија короне, све чешће сам почео да размишљам о промени начина живота. Од појаве короне послове сам обављао онлајн, па сам помислио зашто бих плаћао стан у Београду, када би све то могао да одрадим из села? Уморио сам се од градске гужве и јурњаве, јер сам у једном тренутку био ангажован на чак три посла – каже Филип.
