САША ЈЕРЕМИЋ, ПЧЕЛАР И ВОЋАР ИЗ КАМЕНОВА
У Каменово, село са највећим бројем пчелара и пчелињих друштава, стигли смо рано. То рано, је у ствари, неких десет сати изјутра, кад је роса већ спала, сунце угрејало, а домаћини попили прву кафу. Ми смо, нас педесетак аутобусом из Беогада, заправо, стигли на другу, она нас је дочекала. Топла, мирисна, уз ратлук, ракију и медењаке који су обавезни део сваког медног газдинства које до себе држи. Треба ли да напоменем, да су нестали очас посла? Још нисам стигла ни да проговорим са домаћином Сашом Јеремићем, нисам се поштено ни окренула, а посуда у којој су стајали била је празна. Ја руком, а у руци ваздух, скупих је. Добро, де, нема медењака, али има медоваче. Има и меда, прополиса, разних крема, тинктура, све су то Сашина супруга Ана, мајка Славица и ћерке Јелена и Невена, од раног јутра спремале за дочек. И тако намернике дочекују још од седамдесетих година прошлог века када је мајка Славица у наслеђе од свога деде добила најслађи поклон на свету. Мали број кошница су она и супруг радо прихватили и с његовим одласком у пензију проширили и почели озбиљније да се баве пчеларством. Како то и иначе бива, а било је и у њиховом случају, да не кажемо с колена на колено, родитеље је наследио син Саша.
– Имамо око 100 до 115 друштава. Прва паша и најважнија код нас је багрем и то је углавном овде у брду изнад наше куће. После ње идемо у Хомоље, хватамо други багрем, остајемо на ливади и чекамо сунцокрет или липу и са тиме се завршавамо – он са заштитном капом, ја као храбра иако алергична на ујед, стојимо, причамо, док око нас зује радилице, слећу на руке, одлазе, долазе, све врви. Једва се чујемо, скоро да се једва и видимо, а пчеле вредне, никад вредније, ја мирна, никад мирнија. Једино је паша била лоша, разочарала. Барем, по Сашиним речима, багремова.
Mед је најјефтинији пчелињи производ
– Ове године багрем није био онакав какав волимо да буде. Иначе је година била лоша за пољопривреду, па самим тим и за нас пчеларе. Било је кише у пролеће, проблем смо имали јер смо пре багрема морали да прихрањујемо пчеле, после је на другом багрему исто било кишовито. За разлику од прошле године која је била добра, ова није тако сјајно прошла – година лоша али мед прави, природни, у њега ништа није мешано и сваки пчелар из Каменова, као и овај са којим причам, жестоко се наљути кад му поменете плагијаторе, оне који би да зараде на лажном меду. Први пут током разговора осмех је нестао, некаква непријатна тишина трајала је читавих тридесетак секунди, довољно да схватим колико га све то нервира.
– Свако ко то ради не може на дуге стазе. Ако размислите, можете некога једном да преварите, други пут неће доћи код вас. Прави пут је радити исправно. Прави се нелојална конкуренција, људи брзо увиде разлику. Ми не живимо само од меда, али има породица које имају више кошница и само од тога живе. Ту је и млеч, прополис, перга а мед је најјефтинији пчелињи производ. Све остало је много скупље – наглашава Јеремић који се, искрено брине, шта ће бити са пчеларством у будућности.
– Ми се пчеларством бавимо као допунским послом, ја сам запослен, мајка је пензионерка. Године које иду не иду у прилог пчеларству, јер се клима мења, паше су или померене или лоше. Видели сте каква је била ова година – због тога породица се уз пчеларство окреће и производњи ракије. Ако једно омане друго неће, бар је ракија српски бренд, а ова њихова да се не постиде. Клизи низ грло, лагано, не пече, осетиш је тек да падне у стомак. Е тад, ко је навикао навикао, ко није, тешко ће из авлије.
Аутохтоне сорте шљиве се суше
– Ракије су делом од нашег воћа, и то шљива и лоза. Јабуке неке мање количине, компензирамо са другима који производе воће, па преко зиме кад се не бавимо пчелама печемо ракију. Обично идемо старим системом, препеком, па одлежава у храстовим бурићима онолико колико стигне и то зависи од потражње. Просечне је јачине, ту негде педесет степени или 20 гради – на овим просторима, још не загађеним, чистог ваздуха и видљивог неба, проблем је и са шљивом за ракију, јер се аутохтоне сорте суше, те су на цени неке друге, новије као чачанска родна или рана.
– Аутохтоне сорте се суше, ранка или бугарка од које се некада правила јако квалитетна ракија се суши, пропада. Онда узмемо чачанску родну, рану, мало се помеша али буде добра ракија. Можда је на уштрб квалитета мало. Воће морамо да прскамо јер не може да се одржи. Добро је што има мало индустријских загађивача, али прскања мора да буде. Ми реагујемо по потреби – објаснио је Саша Јеремић. А пчеле и даље зује, што би рекли, врви као у кошници.
Апиинхалација
Осим врцања меда и скупљања медних производа пчелари су почели да се баве и апи терапијом.
– Почињу људи да раде и апи терапију и апиинхалацију – дисање ваздуха их кошнице које је јако лековито. Пчеле су у кошници и не дирамо их док раде свој посао, али је људима који имају респираторних пробелма омогућено да помоћу инхалатора удишу тај ваздух. Нисам сигуран како то изгледа и како се ради, јер сам само чуо, и знам да из кошнице излази мирис полена, прополиса, перге и меда и да повољно утиче на нервни систем, плућа и срце – рекао је Саша Јеремић за Добро јутро.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
