Једна изузетно занимљива биљка са високих Хималаја, источне Азије и Јапана где расте као епифит на старим стаблима разних врста Cryptomeria, раширила се и одомаћила у целом свету. Освојила је срца и најпробирљивијих љубитеља цвећа и зеленила. То је Скимија (Skimia japonica), која припада породици Rutaceae – каже Зора Дајић, дипл.инж. хортикултуре из Београда, и наглашава да је то зимзелени грм, посебно погодан за мале вртове као солитер на трави, који током целе године бојом и мирисом листова, цветова и плодова уноси декоративност и дах Далеког истока. У пролеће су атрактивни листови и цветови, а током зимских суморних дана њена лепота се огледа у јаркоцрвеним бобицама које јој дају изузетну лепоту, а егзотичан изглед и чар сваком врту. Може се садити у групама, као солитер на травњаку и на улазу, за истицање простора. Веома ефектно делује у вази, али и најсвечанијим аранжманима.
Скимија добро подноси хладноћу, топлоту и загађен градски ваздух. Не нападају је инсекти и није подложна болестима које би угрозиле њен опстанак. Све су то предности које је препоручују за садњу и у жардинијере или саксије. Споро расте, најчешће до једног метра, а у ширину и преко сто педесет центиметара. Има густу крошњу коју красе кожасти, тамнозелени, елиптично-јајасти мирисни листови дуги од осам до 12 центиметара. Ова биљка цветне пупољке ствара у јесен и зиму, и држи их на гранама све до пролећа, када цвета. Ситни звездолики ружичастобели цветови сакупљени су у гроздове дуге око осам центиметара. Пошто је скимија дводома биљка, само код женских ће се развити плодови (бобице). Као опрашивач (на пет женских биљака) најчешће се користи скимија рубела, интересантних листова и знатно мириснијих цветова од женске популације.
Одговарају јој влажна, хумусом богата кисела земљишта, без креча. Најбоље успева на полусеновитим и сеновитим местима, па је веома захвална врста за садњу испод високог дрвећа и четинара. Биљке посађене на размаку од око једног метра добри су покривачи тла. Иванредно напредује у близини рододендрона, а у жардинијерама с азалејама. Да би се добро укоренила и лакше преживела хладне дане (и до минус 20 Целзијусових степени), најпогодније време за садњу је средином септембра. У крајевима с блажом климом и доста сунца, може се садити и касније. Те биљке ће се разликовати од оних посађених у пределима с хладнијом климом по боји листова – уместо зелених појавиће се жути, и интензивније ће цветати.
Не сади се превише дубоко, пошто може изостати цветање. Приликом садње се залије и прихрани ђубривом које се спорије отапа, што се понови шест месеци касније. Током вегетације довољно је то урадити једном месечно. Скимија воли воду. Међутим, ни с њом не треба претеривати, пошто корен може да иструли. Иначе, биљка се залива умерено, обично кад је земља око стабла сува.
За компактнији и лепши изглед и контролисање висине, скимија се може орезати.
Размножава се вршним резницама, полузрелим, узетим с бочних изданака у касно лето, помоћу хормона за ожиљавање, положеницама у јесен, или семеном посејаним у хладно клијалиште.
Д. Радивојац
Добро јутро број 538 – Фебруар 2017.
