Данас се, не само у народној, него и у званичној медицини, лековито биље све чешће користи у лечењу многих болести, или превентивно, за очување здравља. Хајдучка трава једна је од најпознатијих и највише коришћених таквих биљака. Наши преци су познавали само ону са белим цветовима, а данас имамо и селекционисане врсте с цветовима у жутој, розе, разним нијансама црвене и љубичасте. Ове врсте у природи расту на преко 1000 м надморске висине, а гаје се и као ивичњаци око цветних леја, у парковима, повртњацима на окућницама, где улепшавају простор и подижу имунитет околних биљака.
Пише: Светлана Мујановић
Хајдучка трава (Achillea millefolium), или хајдучица, столисник, ромоника, куница, спориш, романтика, јалови месечњак… имена су, позната још старим народима.
Повратак Ахиловим и мелемима српских хајдука
Српски назив хајдучка трава је добила по томе што су хајдуци њоме превијали ране. Њен латински назив је везује за Ахила, грчког јунака, за кога се сматра да је такође њоме видао ране. Савремени начин живота и све већа потреба за поновним откривањем древних метода природног лечења и неге овој биљци су вратили славу народног лека широког дејства. Данас се зна да биљке с различитих простора нису подједнако лековите. За лековитост је важан и квалитет земљишта, клима и окружење.
Данас се хајдучка трава најчешће употребљава за лечење желудачно-цревних обољења, грознице, повишеног крвног притиска, за чишћење крви, као антитромбичко средство код мождане и срчане тромбозе. Нарочито је корисна у лечењу јетре, слезине, панкреаса, грчева, лупања срца, жутице, болова у леђима, нередовних или обилних менструација, несанице, чирева и хемороида. Може се користити и као купка јер уклања болове у рукама и ногама. Ова „чаробна биљка“ лечи и мигрене, крварење из носа и несвестицу.
Поред употребе у лечењу људи, благотворна је и за биљке које расту у њеној околини. Наиме, због одређених супстанци које се налазе у корену ове биљке, а међу њима и салицилна киселина, биљке које расту у њеном окружењу отпорније су на разне болести. Стога је своје место нашла у баштама и на њивама, на којима се биљке гаје по принципима органске пољопривреде. Од ње се припремају разни препарати за заштиту, али и органско ђубриво.
За унутрашњу и спољну примену
Неки стручњаци хајдучицу пореде с камилицом, јер ублажава болове у желуцу. Горким укусом делује на слузокожу желуца и подстиче излучивање желудачног сока, а самим тим побољшава апетит. Има антиспазмодична и антиинфламаторна својства, а помаже и у лечењу шећерне болести.
Надземни део биљке садржи етарско уље, у којем су растворени пинен, цинеол, лимонен, камфор (као код босиљка), борнеол, тујон, флавоноиди, витамин К, а има и витамина Ц, калијума, натријума, смоле, стереола, горке материје ахилеина, танина, гликозида и органских киселина. Погодна је за унутрашњу и спољашњу примену. Чај од хајдучке траве спада међу горке чајеве и има ефекат чишћења организма, регулише лучење жучи, умирује и нормализује метаболизам. Не треба га заслађивати, јер тада губи нека лековита својства. Поред чајева, изузетно је благотворан и свежи сок од столисника који је врло моћан савезник имунолошког система.
Користи се за зацељивање рана, јер убрзава згрушавање крви и ублажава бол, чајем се могу испирати ране и уста, могу се припремати облози или купке које ублажавају неуролошке болове. Као облога је одлична за испуцале руке, кожне осипе (псоријазу), или осетљиве брадавице код дојиља. Есенцијално уље хајдучке траве ублажава реуматске болове и неуралгије.
Хајдучка трава је вишегодишња биљка која цвета од јуна до октобра, а бере се током јуна, јула и до половине августа, када је сунце најјаче и тада има највише етарског уља, па је и њена лековитост најјача. На истом месту може да расте до пет година. Листови се могу брати све до јесени. Уколико је сакупљате због сушења, онда је почетак јесени идеалан период за њено брање. Доњи део стабљике нема нека нарочита лековита својства, па је најбоље брати само цваст са стабљиком дужине до два центиметра, или цвет са стабљиком дужине до 15 цм, ако су потребни и листови.
