Проф. др Кесеровић истиче да пре него што се подигне воћњак треба урадити хемијску, физичку и биолошку анализу земљишта. Посебно се мора обратити пажња на садржај хумуса и хранљивих материја, односно калијума, фосфора и азота, као и на pH земљишта.
Приликом подизања воћњака мора се обратити пажња на избор земљишта. Најбоље je да оно буде између песковите иловаче и иловасте пескуше, или да је алувијално-делувијалног порекла.
– Чернозем је изврсно земљиште за воћњаке – објашњава проф. др Зоран Кесеровић. – Сувише глиновита и лака нису погодна за успешну производњу. Код тешких мора се претходно спровести њихова поправка, а то је скупа агротехничка мера. Што се тиче песка, на њему се може организовати успешна производња, поготово јабуке, трешње, вишње, кајсије, шљиве и крушке, али уз веће уношење стајњака и наводњавање. Јабуке дају добре резултате на песковитим земљиштима ако су калемљене на сејанцу и бујним вегетативним подлогама, односно на слабије бујним уз наводњавање. Засади на иловичастим, као и глиновитим земљиштима, могу дати исто добре резултате, док земљишта која имају високи проценат калцијум-карбоната (више од 20%) нису повољна за крушку, брескву, трешњу и јабуку јер се јавља хлороза.
Најповољнији типови земљишта за подизање засада крушке су они који имају однос глине и песка 60:40 и дубину активног слоја 100 до 120 центиметра. За успевање шљиве највише одговарају гајњаче и лаке смонице. Брескви одговарају лака, дубока и плодна тла. Наше савремене плантаже брескве налазе се на овим типовима земљишта у Војводини на такозваном огајњаченом чернозему у подножју Фрушке горе, у северној Србији на гајњачама, на подзолима, деградираним црвеницама итд.
За кајсију су најповољнија песковита до глиновито-песковита земљишта. У погледу састава, овој врсти највише одговарају земљишта која садрже ситног песка 60 до 65%, с тим да фракција глине буде од 35 до 40%. Таква земљишта су лака, растресита, довољно пропусна за воду и имају изванредну порозност.
Трешње на сејанцу дивље трешње добре резултате дају на песковитим иловачама, алувијалним гајњачама, карбонатним черноземима, док на подлози магрива ова воћка може добро успевати и на сувим, мање плодним и нешто кречнијим земљиштима. Вишње могу да успевају скоро на сваком типу земљишта, с изузетком оних крајње неповољних као што су тешка, влажна, заслањена, кречна, јако кисела или јако алкална земљишта. Ипак, вишњи највише одговарају лаке песковите иловаче, алувијални и карбонатни чернозем.
Орах добре резултате даје на черноземима и деградираним черноземима, на алувијалним црницама и на другим дубоким и довољно растреситим земљиштима поред река. Кестен више воли земљишта са неутралном реакцијом до благо киселе или благо алкалне реакције. Леска калемљена на мечју леску успева и на карбонатним земљиштима, док некалемљена боље резултате даје на земљиштима са неутралном и благо киселом реакцијом.
Др Кесеровић истиче да пре него што се подигне воћњак треба урадити хемијску, физичку и биолошку анализу земљишта. Посебно се мора обратити пажња на садржај хумуса и хранљивих материја, односно калијума, фосфора и азота, као и на pH земљишта. Земљишта треба да садрже око 3% хумуса, 15 мг фосфора (P2О5) и око 25 мг калијума(К2О) на 100 грама суве земље. Уколико земљиште не садржи ове оптималне количине, треба обавити агромелиоративну поправку земљишта. Свакако да одговарајућем земљишту треба прилагођавати врсту, сорту и подлогу.
Савремене воћњаке треба подизати само на земљиштима која су претходно приведена култури. То значи да се оно прво мора добро очистити од шибља, дугогодишњих корова, корења и камења, и да се изравна терен да би се олакшала обрада и спречило задржавање воде у депресијама. Препоручује се да се такво земљиште одмори две до три године, да се гаје легуминозне биљке, а да се избегава подизање засада након гајења појединих врста поврћа и воћа. Врсте које нису добри предусеви за воћке су јагода, паприка, парадајз, патлиџан, кромпир, док су најбољи предусеви пасуљ, соја, грашак, стрна жита. На парцелама на којима се жели подићи воћњак, могу се годину дана пред садњу гајити ратарске културе које раније завршавају вегетацију, да би се након тога на време припремило земљиште или засејале неке легуминозне биљке које брзо расту и могу бити заоране приликом риголовања.
– Након што се обави растурање органских и минералних ђубрива, приступа се дубоком орању, риголовању или подривању земљишта – објашњава др Кесеровић. – Дубина орања зависи од воћне врсте која се сади, подлоге и типа земљишта и износи до 40 центиметара, а риголовања од 40 до 70, док се подривање ради на 60 до 70 центиметара. Ако су терени под већим нагибом, онда се мора приступити прављењу тераса или спроводити риголовање у правцу редова ширине 2–3 метра.
Риголовање је најбоље обавити у августу или септембру, мада, ако је лепо време, могуће је и у октобру, па и почетком новембра. После ове обраде земљиште треба оставити 1 до 2 месеца да се лагано слегне. После слегања, ако се садња обавља у јесен, треба обавити фину припрему земљишта. Ако се садња ради у пролеће, тада се фина припрема обавља у току фебруара или почетком марта. Изриголована површина прво се припрема тешким тањирачама, а непосредно пред садњу се пролази сетвоспремачем или дрљачама.
Уместо риголовања, све чешћа пракса је да се припрема земљишта за подизање засада отпочне подривањем. Ово је поготово препоручљиво ако је оранични слој плитак. Подривање се обавља подривачима. Њега је препоручљиво урадити и уздужно и попречно по парцели. Два-три дана пре садње се обавља фина припрема земљишта сетвоспремачима, фрезама или другим одговарајућим машинама.
С. Малиновић
Добро јутро број 570 – Октобар 2019.
