Дивље јабуке Казахстана, прапреткиње свих данашњих јабука, и даље поседују ген отпорности који се код осталих јабука по Европи и остатку света изгубио.
Аутохтоне сорте, као биљни генетички ресурси, представљају основу развоја пољопривреде и резервоар генетичке адаптивности који стоји као браник против негативних промена у спољашњој средини.
Готово ниједна прича о рајским вртовима није могла почети, а да се притом не помене јабука, краљица воћа. Док стрпљиво стојимо у реду који се протеже у готово километарској колони, желећи да видимо једно од седам светских чуда Таџ махал у индијском граду Агри, мислима ми је пролазила слика како, као тада 13-годишњак, стојим пред другим скромним обележјем и замишљам почетак живота из приче о Адаму и Еви. То скромно обележје налази се у Ираку, код града Басре, на реци Шат ел Араб, великој излазној реци двеју великих река Тигра и Еуфрата. Године 1978. мој отац Војислав радио је на великом градилишту, на изградњи војног комплекса за потребе ирачке државе, а у саставу југословенског конзорцијума, који је тада чинила и Машинска индустрија из Ниша. Желећи да искористим ферије и нерадне школске дане, кренуо сам на далеки пут у непознато и обилазак оца на службеном путу…
Према једном веровању, Ева je дала Адаму јабуку баш у петак, који је био 13. дан у месецу. Међутим, у тексту о Адаму и Еви, урезаном у глинене таблице из 13. века пре нове ере, Адам је описан као Бог, а Ева као „добра“ жена која је човечанству омогућила да постане бесмртно. Такозване Угаритске глинене табле откривене су 1929. године у Сирији, а седамдесетих година прошлог века делимично су дешифроване. Оне полазе од претпоставке да је прича из Старог завета записана негде око 400. године пре нове ере. У тексту на глиненим таблицама, записаном клинастим писмом, Адам је представљен као Бог који се бори са „злим богом“, а Ђаво узима обличје змије, отрује „дрво живота“ и једним уједом претвара Адама у смртно биће. Богиња сунца пружа утеху Адаму и човечанству, дарујући им Еву, „добру жену“. Природним продужењем врсте, човечанство ипак на известан начин постаје бесмртно, објашњавају тако научници који проучавају Библију и већ дуже време верују да је библијска легенда о Адаму и Еви, заснована на много старијем миту, али до сада о томе није било писаних доказа…
Јабука, као дар природе или дар Бога, међутим, траје дуже од свих легенди.
Казахстан завичај, цео свет домовина
Јабука (лат. Malus pumila syn. Malus domestica) дрвенаста је биљка из породице Rosacea. Постоји преко 7.500 култивара домаће јабуке. По угледном совјетском биологу и генетичару Николају Вавилову (1887–1943), домаћа јабука води порекло с простора Централне Азије. Потрага за тачним местом настанка јабуке потврдила је научну претпоставку Вавилова да се извор неке биљне врсте налази на оном географском подручју, где је њена разноликост највећа. Казахстанци су били у праву када су свој највећи град (дуго и главни) назвали Алмати – „домовина јабука”.
У неколико првих деценија 20. века Вавилов је предузео низ научних експедиција по читавом свету и сакупио семење великог броја биљака. У Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) направио је највећу збирку биљног семена на свету, с преко 250.000 семенки, с пет континената. Данас се Вавилов институт за биљну производњу (ВИР) сматра највећом биљном банком гена на свету. С њом наша држава има Протокол о сарадњи, који смо потписали као тадашња СР Југославија. Потписали су га тадашњи помоћник министра пољопривреде, који је био и у својству директора Савезног завода за биљне и животињске генетиче ресурсе, проф. др Јан Кишгеци и тадашњи директор ВИР-а, а сада академик РАН-а проф. др Виктор Драгавцев, уз моје посредовање и пренос докумената на релацији Београд-Санкт Петербург-Београд. У банци семена нашло се и семе јабука које је прикупио Вавилов приликом краткотрајне посете Казахстану 1929. године. Тада је, уочавајући велику генетску разноврсност у врстама Malus sieversii, први претпоставио да су ове јабуке преткиње свих осталих јестивих јабука у свету.
Када су 1929. Николај Вавилов и његова експедиција први пут крочили на тло Алма Ате (данас Алмати), Ајмак Ђангалијев (1913–2009) био је само висок и мршав петнаестогодишњи младић. Радио је у једној стаји и од газде је чуо за долазак великог научника, који је остао без два коња. Тада у крају није постојао никакав пут у правом смислу, железница још мање. На опште изненађење, Вавилов је учтиво одбио коње које су му понудили из стаје, јер му је већ било послато моторно возило, које је могао да користи за локално истраживање, пре него што настави пут ка Кини. Али, зато је од газде стаје затражио дозволу да са собом поведе младог Ајмака, који би му помогао при споразумевању са становништвом, а добро је познавао и терен изнад Алма Ате, покривен шумама дивљих јабука. Био је први септембар, право време за њихово сазревање.
– Могао сам да се уверим властитим очима у то да сам налетео на средиште порекла јабука – записао је тада Вавилов – где су дивље јабуке такве да их је тешко разликовати од оних које смо узгајали. Неки од дивљих екотипова у тим шумама били су толико надмоћни по квалитету и величини, да би с воћака могли право да се однесу на тржницу, а да нико не примети разлику…
Вавилов је све одмах схватио, за непун дан, присећао се касније Ајмак Ђангалијев. И његово истраживање ових јабука, које је после школовања за агронома започео 1945. и наставио наредних више од пола века, било је последица посете Вавилова.
– Одбио је наше коње, али је посветио самог себе нашим јабукама. Постало ми је сан да будем уз тог ученог човека, уз тај ум. Иако сам по природи миран, тада сам се узбудио. Зашто су, запитао сам се, наше јабуке изазвале пажњу таквог генија?” – писао је Ђангалијев.
Преко шездесет година Ђангалијев је изучавао јабуке Казахстана које и даље поседују ген отпорности, ген који се код осталих јабука по Европи и остатку света изгубио. Овај казашки агроном и академик посветио је цео живот дивљим јабукама и, нажалост, њиховој одбрани од све убрзаније изградње, урбанизације. Са супругом Татјаном Салов пописао је више од 56 дивљих облика Malus sieversii, од којих за 26 може да се каже да су основни дивљи екотипови.
Према подацима ФАО (Међународна организација за пољопривреду и исхрану), у светској производњи континенталног воћа јабука заузима прво место, с производњом од 63.151.867 тона, односно површином од 4.995.101 хектарa. Иако се светска производња јабуке одвија на свих 6 континената, њен највећи део концентрисан је на три континента: Азију, Европу и Северну Америку. Азија је као континент највећи светски произвођач са 56,84% укупне светске производње. Производња јабуке у Европи чини 24,79% светске производње, а у Северној Америци 8,42%.
Јабука је, после шљиве, најзначајнија воћка у Србији. У укупној производњи воћа на њу отпада око 19%. Међутим, поред погодних природних услова, производња јабуке у нашој земљи је недовољна јер се производи само око 25kg овог воћа по глави становника. У добрим јабучњацима приноси се крећу од 40-50-60 (па и више) тона по хектару. Међутим, релативно ниски просечни приноси које бележи статистика могу се објаснити чињеницом да се више од 60 % површина под јабуком налази у такозваном расутом стању, у брдско-планинском делу наше земље, на коме се највише гаје аутохтоне сорте, које врло осцилирају по родности, услед изразито екстензивног начина гајења. Управо аутохтоне сорте, као биљни генетички ресурси, представљају основу развоја пољопривреде и резервоар генетичке адаптивности који стоји као браник против негативних промена у спољашњој средини. У укупној производњи јабуке и даље је висок удео плодова сорти неодговарајућег квалитета, које се користе као индустријске јабуке. Данас је питање очувања генетичких ресурса воћака од посебног значаја због насталих климатских промена, заштите потрошача и животне средине.
Чине се стални покушаји да се побољша структура сортимента, увођењем у производњу висококвалитетних сорти, отпорнијих према еколошким стресовима и патогенима. Постижу се нови савремени засади густог склопа, на слабобујним подлогама, с инсталираним системима за наводњавање и узгојним форматима које ће омогућити веће приносе, бољи квалитет плода и мање трошкове.
Старе аутохтоне сорте
Кожара (Француска сорта рената) одомаћена је сорта, сматра се да je пореклом из Француске. Почетком 20. века била je једна од водећих сорти нашег подручја, а данас се још може пронаћи у нашим засадима и на пијацама. Сазрева крајем септембра, почетком oктобра. Oвo je веома цењена сорта, посебне ароме и укуса. Има крупан плод, oкругласто-пљоснатог облика, с израженом рђастом, храпавом покожицом. Месо плода je зеленкасто бело, топљиво, сочно, oсвежавајуће, винско-киселог укуса. Плод je oтпоран на већину биљних болести и може да сe узгаja без заштите. Плодови сe у oбичним условимa могу чувати дo jaнуарa. Стаблo веомa спорo растe, aли je снажнo, дуговечнo у повољним условимa и можe дa достигнe велику висину с oгромном крошњом. Oвa сортa погоднa je зa oрганску производњу.
Kожарa – клон градац карактеришe сe релативнo бујним стаблимa средњe oтворенe крошњe, високe родности. Плодови су средњe крупни дo крупни, колачастог oбликa, рђастe бојe, храпавe покожицe, израженог киселог укусa, сочни и пријатнe aромe. Немa симптомa чађавe краставости нa листу, нити нa плодовимa у условимa без заштитe. Погоднa je зa oрганску производњу.
Kожарa – клон ариљe: oдабрани клонови oвe сортe нa локалитету Aриљe oдликују сe знатнo мањом бујношћу у oдносу нa стандардну сорту кожару. Плодови су крупни, oкругласто-колачастог oбликa, уједначенe масe, танкe златнoрђастe бојe покожицe прекривенe благим руменилом сa сунчанe странe. Mесo je жућкастo-белe бојe, хрскавo, избалансираног oдносa шећерa и киселинa и веомa пријатног укусa. Плодови нe опадају пред бербу. Показујe значајну oтпорност премa проузроковачу чађавe краставости.
Kрупнa кожарa oдомаћенa је сортa пореклом из Францускe, некадa веома заступљенa у свим воћарским крајевимa бившe Jугославијe, a данас je реткa. Берe се у првој половини oктобрa, a плодови могу дa сe чувају дo aприлa. Koжарa имa крупан плод, oкругластo-пљоснатог, aсиметричног oбликa, лепог винскo-киселог укусa, а месо је сочно, топљиво, oсвежавајуће, с карактеристичном aромом. Плод je oтпоран нa већину биљних болести и можe дa сe гаји без заштитe. Плодови кожарe чврсти су и погодни зa транспорт, aли дугим стајањем губe нa свежини и постају брашњави. Oвa сортa je изузетног квалитетa и требало би je вратити у нашe воћњакe.
Батуленка je oдомаћенa сортa непознатог пореклa. Нађенa je у Банату и спорадичнo сe гајилa дo Другог светског ратa, a данас je изузетнo реткa, готовo несталa. Плод je средњe крупан, oкруглог oбликa, танкe, сјајнe и воштанe покожицe, белo-жутe бојe, сa сунчанe странe румен. Mесo je светлoжутe бојe, сочнo, хрскавo, топљивo, слаткастo-винског oсвежавајућег укусa. Имa лепу aрому, карактеристичну зa oву сорту. Oвa сортa можe дa будe oтпорнa нa већину биљних болести, посебнo aкo сe налази нa брежуљкастим теренимa, сa добром ваздушном дренажом. Oвo je добрa стонa сортa с укусним плодовимa, који могу дa сe чувају непромењени дo пролећa.
проф. др В. Пешић
Добро јутро број 572 – Децембар 2019.
