Јабука је, после шљиве, најзначајнија воћка у Србији. У укупној производњи воћа на њу отпада око 19%. Међутим, поред погодних природних услова, производња јабуке у нашој земљи је недовољна јер се производи само око 25 кг овог воћа по глави становника. Aутохтоне сорте, као биљни генетички ресурси, представљају основу развоја пољопривреде и резервоар генетичке адаптивности који стоји као браник против негативних промена у спољашњој средини. У укупној производњи јабуке и даље је висок удео плодова сорти неодговарајућег квалитета, које се користе као индустријске јабуке. Данас је питање очувања генетичких ресурса воћака од посебног значаја због насталих климатских промена, заштите потрошача и животне средине.
Старе аутохтоне сорте јабука
Подсетићемо се на то какво богатство генетичких ресурса јабуке Србија има, за протекла готово три века. Ово су неке од сорти протеклих времена.
Будимка
Будимка или чула гајила се на подручју Старог Влаха много пре него што је становништво тог подручја имало додир с Угарском (град Будим). Сматра се да име потиче од старе жупе Будима, Доњих Васојевића, где је Свети Сава основао једну од дванаест епископија („У Будиму Храм Св. Георгија“ – данас манастир Ђурђеви ступови), где су на манастирским имањима гајене одабране воћке и даље се размножавале и шириле. Калуђери из манастира Студенице, Придворице, Ковиља, Ариља извесно су ову јабуку донели из суседног Будима и размножили је прво на манастирским имањима, а после и по целом крају. Претпоставља се да је стара, одомаћена сорта, донета с Истока. Стабло је бујно, дуговечно, ретке ускопирамидалне круне. Плод је средње крупан, лоптасто-колачастог облика, често асиметричан, зеленкастожуте боје покожице, са сунчане стране прекривене бледим руменилом. Месо је беличасто, чврсто, недовољно сочно, слатко до благо накисело. Сазрева половином октобра. Плодови се могу чувати до краја маја. Средње је отпорна према проузроковачу пепелнице (Podosphaera leucotricha) и чађаве краставости (Venturia inaequalis).
Будимка – клон градац
Одликује се виталним, бујним стаблима, уске крошње, обилне родности. Плодови су средње крупни, колачастог облика, зелене основне боје покожице, с мало допунског руменила са сунчане стране и уз присуство рђасте превлаке око петељке. Показује значајну отпорност према проузроковачу чађаве краставости (Venturia inaequalis) у условима када није обављена заштита фунгицидима.
Будимка – клон ариље
Највећи број варијетета и клонова будимке пронађен је управо у ариљском подручју. Један од најбољих клонова ове сорте пронађен је у селу Миросаљци. Одликује се веома виталним, умерено бујним стаблима, отвореније крошње. Плодови су крупни, уједначене масе, издужено колачастог облика, светлозелене основне боје покожице, која је већим делом плода прекривена допунским атрактивним руменилом. Изузетно је високе родности. Испољава задовољавајућу отпорност према проузроковачу чађаве краставости.
Будимка – клон чулица
Сматра се да чулица представља клон сорте будимка (чула). Аутохтона је сорта јабуке, спорадично се среће на подручју централне Србије, али највише је распрострањена у горњем делу Топлице, где су нађена стабла стара и по 150 година. Плод чулице је дебео и чврст, зеленкастожуте боје, са сунчане стране румен. Месо је бело, сочно, чврсто, киселог укуса. Чулица у обичним условима може да се чува до маја. Стабло је средње бујно, здраво, дуговечно, велике родности и релативно отпорно према болестима.
Колачара (Погачара)
Наше колачаре одличне су у погледу квалитета и дуготрајности чувања. Почетком 20. века у различитим крајевима Србије колачару су звали колачарка, котурајка, погачара, ноћајка, тањирача, колатуша, котурача. Најпознатије колачаре су мачванске и шумадијске. Одомаћена је сорта непознатог порекла. Распрострањена је аутохтона сорта у свим воћарским крајевима Балкана, као и дела Средње Европе (Мађарска, Чешка, Словачка). Некада је била једна од најраспрострањенијих сорти јабука на нашим просторима, а данас је ретка. Плодови могу бити ситнији или крупни, пљоснатог, погачастог, мало неправилног облика. Колачара има танку, воштану и чврсту покожицу, с израженим црвеним пругама. Сазрева крајем октобра и касније, а плодови стајањем постају укуснији. Колачара се у обичним условима може чувати до пролећа, јер тада тврдо и хрскаво киселкасто освежавајуће месо омекша, и може и да побрашњави. Осетљива је на чађаву краставост.
Kaбларка
Аутохтона сорта, настала oд француске сорте шампањска рената у околини Чачка, a спорадично сe среће пo целој Шумадији. Плод je округластог облика, средње чврст, високог квалитета меса, зеленожуте основне боје покожице, прекривене руменилом. Сазрева почетком октобра. Плодови сe могу чувати дo средине марта. Средње je отпорна према проузроковачу пепелнице и чађаве краставости.
Петровача (Петровка)
Петровача је најранија летња јабука домаћег порекла. Сазрева крајем јуна и почетком јула, око Петровдана, по чему је и добила име. Овом јабуком почиње сезона јабука на пијацама. Петровача има средње бујно стабло, округласте крошње. Постоје варијетети, црвена и бела петровача, који се разликују по величини плода и боји покожице. Плод је ситан до средње крупан, округласто-купастог облика. Покожица је танка, сламастожуте или црвене боје. Месо је сочно, крто, слатко и пријатног мириса. Може да се узгаја без заштите. Користи се у исхрани у свежем стању или за пите и колаче.
Белојабука
Одомаћена сорта, пореклом из Русије. Распрострањена је у Средњој и Источној Европи, Словенији, северној Хрватској, БИХ, Србији и Македонији. У топлијим крајевима сазрева крајем јуна или јула, а у хладнијим почетком августа. Ова сорта бере се у више наврата, јер плодови сазревају постепено. Плодови су округласти, према чашици сужени, ситни до средње крупни, с израженим ребрима преко целог плода. Покожица је бледозелене до бледожуте боје, танка, воштана и глатка, осетљива је и лако пуца. Месо плода је бело са зеленкастом нијансом, средње сочно, меко, фино зрнасто, киселкастог укуса и пријатног мириса. Ово је једна од првих летњих сорти одличног квалитета за исхрану и за припрему колача и пита.
Фунтача
Веома стара европска сорта, француског порекла, одомаћена код нас, а некада веома распрострањена на северу Бачке, у околини Суботице. Сазрева крајем августа. Фунтача има изузетно крупне плодове, око једну „фунту“, тј. до 250g. Плод је округластог, асиметричног облика, широког обода на средини, с израженим облим ребрима дуж целог плода. Покожица је глатка, масна и дебела, зеленкасто-ружичасте боје. Месо плода је беличасто, тврдо, хрскаво, винскокиселог укуса, сочно, без карактеристичне ароме. Фунтача је готово ишчезла из наших воћњака.
Шарунка
Ова сорта се од давнина се гаји у басену Топлице, у околини Прокупља. Плодови су средње величине, колачастог облика и при чашици мало сужени. Име шарунка потиче од праменасто-румених уздужних пруга на покожици. Месо плода је тврдо, жилаво, слатко, лепе ароме, али осетљиво на механичка оштећења. Плодови у обичним условима могу да се чувају до пролећа. Стабло ове сорте је бујно, отпорно и веома родно. Релативно је отпорна према фузикладијуму, као и према већини биљних болести, због чега је погодна за органску производњу.Успева готово на свим типовима земљишта.
Teтовка
На пољопривредној изложби у Београду, одржаној 1898. године, направила је сензацију јабука тетовка, која је слична сенабији и будимки. То је наша аутохтона сорта из околине Тетова, распрострањена у Македонији, јужној Србији (околина Врања, Лесковца, Ниша), на подручју Косова и Метохије, Босне, Албаније и Бугарске. Сазрева у октобру, али је за употребу тек од новембра. Плодови су средње крупни до крупни, округласто-купасти, симетрични, изразито сужени око чашице. Покожица је танка, жилава, масна, сламастожута, а са сунчане стране румена с воштаном превлаком. Месо плода је бело, крто, средње сочно, слатко, пријатног мириса, без довољно воћних киселина. Плодови добро подносе транспорт и могу у обичним условима да се чувају до маја. У повољним условима тетовка има веома обилан род, чак и 700-800kg по стаблу у сезони. Готово је ишчезла с наших простора.
Шуматовка
Стара аутохтона сорта нашег подручја. Распрострањена је у многим крајевима Србије, нарочито у околини Врања, Топлици, Средњем Поморављу и на Космету. Ово је права зимска сорта касног зрења. Сазрева крајем октобра, а плодови се могу сачувати чак до нове бербе. Стабло је веома бујно, уске, пирамидалне круне. Плод је ситан (50-80g), издужено лоптастог облика, зелено жуте основне боје покожице, прекривене тамно црвеном допунском бојом са сунчане стране. Стајањем покожица постаје воштана, што погодује чувању плодова. Месо је беличасто, чврсто,слатко киселог укуса, топљиво и сочно, карактеристичне ароме. Отпорна је према проузроковачу чађаве краставости. Стабла у пуној родности могу да дају и по 1000kg квалитетног плода по сезони. Може да се гаји без заштите и погодна је за органску пољопривреду, а њен плод се може чувати дужи временски период, при чему добија лепу арому.
Добро јутро број 574 – Фебруар 2020.
