Текст и фото: Биљана Ненковић
Драган Цветковић из Петровца код Крагујевца још пре двадесетак година одлучио је да направи своје имање и буде сам ковач своје среће. Један је од пионира етно туризма у Шумадији, а да направи свој рај и почне да производи здраву храну помогла му је случајно једна коза. Много околности у то време није му ишло на руку, али успео је да свој живот и своју породицу пресели из вишеспратнице у предграђе Крагујевца, и од обичног викендаша постане свој газда.
На свега пет километара од центра Крагујевца, на путу ка Тополи, пронашао је парче земље. Данас се ту налази сеоско туристичко домаћинство „Јанин рај”, у власништву Драгана и његове супруге Светлане. Домаћинство је добило назив по њиховој млађој ћерки Јани, која се ту и родила. Све је почело наизглед случајно. Драган је ветеринар и док је радио на терену, маштао је да остане на селу и да има много животиња.
Бака као учитељица живота
– Одрастао сам у Лапову, у сеоском домаћинству којим је суверено владала моја бака. Она је знала све око живине и биљака. Као мали упијао сам све што она ради и „крао“ трикове, којима се и данас служим. Одувек ми је била жеља да живим на селу и није случајно што сам изабрао баш овај позив, а и моја супруга воли село – каже Драган.
Уједно, хтели су да плац буде близу града, на лепој локацији, јефтин и да могу да дођу после посла у граду и да ту проведу викенд. Нашли су један такав, али био је много запуштен.
– Толико је био зарастао у трње и коров да није могло да му се приђе. Када сам довео супругу, она га је само погледала и упитала „Па ко ће ово са среди“. Одговорио сам јој: „Ти и ја ћемо полако, па кад завршимо“. Тако сам је охрабрио и кренули смо у авантуру.
Трагао је за земљом за коју су многи мислили да није идеална за узгој животиња, а поготову за сеоски туризам. Међутим, брже него што су мислили, уз велики рад најпре су средили двориште. Жеља им је била да деца одрастају на чистом ваздуху уз домаћу храну и тако су почели да праве своју кућицу у цвећу, где им се родила и млађа ћерка Јана која је ту одрасла, уживајући у природи.
Тих година Јана је од њиховог пријатеља добила јаре на поклон да се игра. Нису тада ни размишљали да ће почети да гаје козе, јер за то није било услова. Међутим, јаре је ушло под кожу свима. Убрзо је стигло још једно, па остала четири, десет, да би данас њихово стадо бројало равно 40 коза, од којих ова породица живи, а ветерина је постала Драганов споредни посао. Посао с козијим сиром и качкаваљем дошао је нешто касније, а на крају и сеоски туризам, објашњава глава породице Цветковић.
– Идеја да нам све ово буде главни извор прихода и да се озбиљније посветимо свему, почела је када смо проглашени за најлепше уређено двориште на локалном такмичењу. Из Туристичке организације Крагујевца су нас саветовали да кренемо у сеоски туризам. Мислили смо да због близине града то неће бити интересантно. Али, убрзо се показало да је људима много интересантније имање надомак града, него удаљена сеоска домаћинства. Људи зачас могу да скокну до нас, буквално за десетак минута, могу нешто купе од домаће хране, да мало прошетају или поседе у природи – каже Драган.
Цветковићи данас продају све што се може направити од козјег млека – млади сир, преврели кришка сир, качкаваљ, кајмак, сурутку, млеко, кефир, кисело млеко. Највише се тражи сурутка, затим млеко, кришка сир и качкаваљ. Кајмак од козјег млека је раритет и нема га баш увек. Све то продају на кућном прагу, јер муштерије саме долазе. Немају продајно место на пијацама, нити их има у рафовима продавница, јер нису млекара, а то и не желе. И без тога им добро иде, задовољни су прометом.
– Направили смо и мини млекару одмах поред фарме. Супруга је задужена за производњу и прераду, а ја бринем око храњења животиња, чишћења и њиховог здравља. Највише волим да истерам козе на пашу. Оне једу травке с околних ливада, брсте. Све послове радимо сами, без ангажовања људи са стране. И деца помажу колико могу, наравно, када им обавезе то дозволе – каже Драган. Додаје да су полако усавршавали технологију прављења сира, а нарочито качкавања, који није типичан за ове крајеве.
У сеоски туризам ушли су скоро нехотице. Недостајала им је једна већа сала за прославе и остава, па су је саградили. Касније су схватили да је просторија одлична као својеврсна дегустациона сала. Таван на кући претворили су у поткровље и собе за преноћиште. Газдинство су регистровали 2014, када су и кренули да се баве сеоским туризмом.
– Имали смо подршку Туристичке организације, али не и финансијску помоћ, па смо се борили сами. Када смо кренули, добили смо помоћ од града и норвешку донацију, неких 200.000 динара, што нам је пуно значило. Све остало смо сами уложили, без помоћи државе – каже Драган.
Једина државна помоћ су субвенције за уматичене козе. Од тога износа обезбеђују један део хране или приплодни материјал. Опстали су радећи неке друге послове, да би сачували животиње. Прошла година је, напомиње Драган, била лоша, јер је више било расхода, а стадо је мало веће. Остављен је подмладак од десет младих козица и мора нека старија да иде. И, ту сада настаје проблем.
Све што послуже, сами произведу
– Ниједно женско јаре нисмо заклали од кад држимо козе. Све су отишле за приплод и остајале код нас. Ми нисмо само одгајивачи, већ смо и велики љубитељи животиња – објашњава Драган.
Ваљда зато, поред коза имају доста пернате живине, што је, како каже наш домаћин, његова највећа љубав и због чега је највише и дошао у Петровац. Њихови пси такође слободно шетају, никада нису ни били везани или затворени, а друштву се придружила и кобила Дакота. То је Јанин поклон за рођендан. Тове и свиње. Раније су имали ћурке, морке и препелице.
– Све што се код нас послужи на столу, скоро све сами производимо. Често питам наше госте с различитих страна, Златибора, Новог Сада, Суботице, Беле Паланке, Јапана, Немачке, Италије, Изреала, шта их је то привукло? Рекли су да је главни разлог то што су видели да сами производимо храну – каже Драган.
Осим животиња, сами узгајају и аутохтоне сорте поврћа у две баште, а имају и пластеник. Наводи пример госта из Немачке, који је власник многобројних фирми по целом свету. Када је пробао парадајз, питао је шта је то. Била је то сорта „говеђе срце”, које се неколико стотина година узгаја код нас. А он је рекао да нигде на свету није јео слађи парадајз.
На питање шта ће бити за десет година, каже да остаје у овом послу и, без обзира на околности, ништа неће мењати. Бар не земљу, животиње, сир, храну.
– Старија ћерка помаже супрузи око кућних послова и припреме хране кад имамо госте, а млађа око животиња, јер је више за послове напољу. Наши гости долазе на разноразна мања породична окупљања, породичне прославе, рођендане, пошто немамо велики капацитет, до 40 људи – каже Драган.
Људи су били скептични када су Цветковићи одлучили да из вишеспратнице у центру Крагујевца, познате под именом Лепа Брена, оду на имање и гаје козе. Мислили су да се неће снаћи у сеоским пословима, али и да неће имати госте, јер је град сувише близу. Говорили би да је то приград и да нема места за шетње.
– Наравно да то није тачно, јер се имање са друге стране граничи с ливадама, шумарцима, пространствима. Наши гости иду с нама да чувају козе, на пашу и шетњу, а многи из града побегну да се одморе и после само десетак минута вожње могу да се врате кући – каже Драган.
Цветковићи имају времена за сајмове и базаре домаће хране и ту су стални учесници. Представљају своје производе од козјег млека, и то им је најбоља реклама. Много муштерија послали су им и лекари због сурутке, млека и младог сира.
Видљиви само порезницима
– Држава нам није помогла када смо започели сеоски туризам. Скоро смо невидљиви за администрацију, осим за порез, јер морамо да будемо регистровани као паушалци. Због короне су дошла тешка времена и често смо остајали без најављених гостију, а порез морате да платите. Нисмо имали никакве олакшице као остали угоститељски објекти, хотели, ресторани – тврди Драган.
Коке се саме легу, природно
– Желео сам да уживам у свом хобију, а касније и послу, али и да моје коке могу слободно да шетају. У кавезу су само ноћу из безбедносних разлога, а дању су на трави у ограђеном простору. Колико их имам укупно, ни сам не знам, нити их бројим. Кажу да не ваља да се броји живина, то је неко веровање. А ја и не стижем да их пребројим, јер се стање стално мења. Саме се легу, и то природно. То су старе аутохтоне расе, „банатски голошијан”, „сомборка”, „каповка” – мале патуљасте коке. Не могу увек да се избегну концентрати у њиховој исхрани док су пилићи, али после тога више се не хране вештачком, већ искључиво природном храном – каже Драган Цветковић.
