Нестали су и аутохтони врањски слез, моравски орашак и бешчекињаста удовичица, којих више нема на планети, јер свака од њих је пре изумирања расла искључиво у Србији. На прелиминарној листи најугроженијих биљака код нас је, још пре три деценије, наведен податак да је укупно 171 биљна врста нестала, сумња се да је нестала, или је крајње угрожена.
У Србији је заувек нестало неколико аутохтоних врста биљака, као и њихов комплетан генофонд за науку. Нестали су крагујевачки слез, врањски слез, моравски орашак и бешчекињаста удовичица. Ових врста више нема на планети, јер свака од њих је пре изумирања расла искључиво у Србији.
Крагујевачки слез био је вишегодишња, зељаста биљка из породице слезова, локално ендемична врста централног дела Србије. Пронашао га је и описао Јосиф Панчић 1848. године на Метином брду, надомак Крагујевца, а откриће је објавио 1874. у свом најзначајнијем научном делу, монографији ,,Флора Кнежевине Србије или васкуларне биљке, које у Србији дивље расту“.
Растао је у живицама, на међама и шикарама, затим на ободу шумарака, у влажном земљишту и на надморској висини између 200 и 300 метара. Достизао је висину од 50 до 150 центиметара, био сиво-путенасте боје, са звездастим и недељеним длакама.
– Листови су на дугачким дршкама, округласти до троугласто јајасти, недељени или плитко дељени у 3 до 5 кратких, неправилно назубљених режњева. Цветова је имао од 1 до 3, на дршкама дужим од листова у чијем се пазуху налазе. Крунични листићи 2 до 3 пута су били дужи од чашице, љубичасти, са тамним жилицама. Плодићи са звездастим длакама дуж леђне стране до половине, звездасте длаке са кратким, штрчећим крацима. Разликовао се од сродне A. officinalis (бели слез) по дугачким цветним дршкама. Код A. officinalis су цветови седећи или на веома кратким дршкама – овако је Јосиф Панчић описао тих година пронађену врсту која је нажалост у наше време ишчезла.
Претпоставља се да је главни узрок ишчезавања ширење градског језгра Крагујевца.
Црвена књига флоре и фауне Србије
У Европи постоји шест главних биорегиона, од чега је пет заступљено у Србији. Да би се заштитило то богатство, пре три деценије направљена је публикација „Црвена књига флоре и фауне Србије“, у којој је објављена прелиминарна листа најугроженијих биљака. На том списку био је и крагујевачки слез, за који ни већина житеља Шумадије никада није чула, ни знала да је уопште постојао, све док група ентузијаста из Удружења „Први, први на скали“, уз помоћ професора Природно – математичког факултета у Крагујевцу, није оживела причу о аутохтoној биљци овог краја. Они су, наиме, инспирисани овом јединственом биљком, у заједници којој припадају, покренули својеврсно такмичење и доделу признања баш под именом „Крагујевачки слез“. Ишчезла биљка је, тако, после век и по откако ју је Јосиф Панчић пронашао, послужила као инспирација у борби за очување и унапређење животне средине и јавног здравља.
Ђаци крагујевачке Основне школе „Јован Поповић“ постали су први добитници признања „Крагујевачки слез“ за активности на пољу подизања еколошке свести, спровођењем више од десет еколошких пројеката у прошлој години.
Хербаријум за историју
Десет година после Панчићеве смрти, 1899. године, његова збирка је пресељена из Велике школе у Ботаничку башту „Јевремовац“, где се и данас налази под именом „Herbarium Pancicianum“. У тој збирци се налази и ишчезли крагујевачки слез, као и мочварна хајдучка трава с Макиша, затим оригинални хербарски примерак Ramonde Serbice и више од 90 типских примерака биљака које је Панчић открио и описао као нове за науку. У збирци се налазе и врсте које су данас ишчезле, или су ретке и угрожене, а у Панчићево време су биле распрострањене, попут Панчићеве грахорице, калдезијеве водене боквице, плаве јасеновке, водене хајдучице.
Пише: Биљана Ненковић
