Легенда о најбољем препарату за опекотине који је икада измишљен, остала је да живи међу „малим“ људима који су се спасили Шаљићевом машћу, иако је, 1977. Шаљићева маст опет отишла у илегалу, а штампа ју је поново прогласила надрилекарским производом. По Београду се тада шапатом почело говорити о две легенде које су, што су више биле забрањиване, имале већи одјек у јавности. Једна је о чувеном возачу Влади „Београдском фантому“, који је први разбио комунистички сан и показао да је бољи „порше“ од „стојадина“ и да се за њега вреди жртвовати, а друга је да један рођак Јована Шаљића има оригиналну рецептуру за Шаљићеву маст јер, наводно, Шаљић није веровао својим синовима, па је оригинални рецепт оставио свом брату од стрица, у којег је имао безгранично поверење.
Пише: Александар Павловић
Они који су имали ту несрећу да се опеку, тајним каналима долазили су до тог рођака и наводно се у потпуности излечили. Новинарском луцидношћу, коју злобници зову срећом, успели смо да дођемо до једног од њих који нам је управо потврдио ту причу. Земунац, осамдесетогодишњи господин Ђорђе Гејмовић, само захваљујући упорности успео је да сачува руку, након несреће на послу пре 41 годину.
Како је Ђорђе Гејмовић спасао повређену руку
– Радио сам на одржавању машина у фабрици „Грмеч“ и у лето 1981, тачније 16. јула, око 23 часа, приликом поправки квара на пумпи која је пумпала врео битумен, пролио ми се битумен на обе руке, али ми је посебно страдала десна. Превезен сам хитно у болницу на Бежанијску косу, где су ми охлађен битумен скидали заједно с одећом и кожом, тако да ми је на десној руци остало живо месо. Опекотине су на десној руци биле трећег степена, а болови неподношљиви. У болници сам провео четири недеље и свакодневно су ме превијали и мазали јекодерм машћу, дајући лекове против болова. Приликом сваког превијања и скидања изумрлог ткива, сузе су ми саме текле од болова, иако мислим да добро подносим бол. На десној руци имао сам велики ожиљак од 5 центиметара, који ми је дозвољавао покретљивост руке само до одређеног угла, а снаге у руци готово да нисам имао. Од једног пацијента који је долазио на контролу чуо сам за Шаљићеву маст. Питао сам доктора, који ми је рекао да ми је званично не може препоручити, али да зна за њена дејства и да је људи неким каналима проналазе по Београду. Није ми преостало ништа друго него да покушам да нађем везу. Тада сам се сетио да узмем телефонски именик и да издвојим све који су се презивали Шаљић и да их позовем – испричао нам је Гејмовић.
Било је двадесетак Шаљића тада у телефонском именику Београда. Негде после десетак покушаја, један га је саслушао и помислио је да је то права особа, сећа се наш саговопрник и додаје:
– Био је веома опрезан, јер је мислио да сам можда провокатор, али је, изгледа, ипак поверовао у моју причу и пристао да се нађемо на Новом Београду, где је живео. Када је видео моје ране, рекао ми је да сачекам и да ће се јавити за две до три недеље. Тако је и било: позвао ме је да дођем и дао ми две флаше у којима је била Шаљићева маст, за коју је рекао да је стигла из Иванграда. Добро се сећам да је једна била у флаши од кокаколе, а друга од киселе воде. Емулзија је била крем-зеленкасте боје и највише је мирисала на лаванду. Објаснио ми је како да је користим, да је утрљавам два до три пута на места опекотина и да полако истежем ту руку која је била слабо покретљива, све док јој се не врати функција. Тако је и било. За три месеца сам готово потпуно оздравио, а готово сви ожиљци су нестали, па чак и тај највећи, који ми је ометао функцију десне руке. Тада ми је тај његов рођак рекао да би лечење било много успешније да сам препарат имао одмах након што сам страдао, а не тек након три месеца. Ако ништа друго, рекао је да не бих трпео несносне болове.
Крајем деведесетих година и та последња веза за оригиналну Шаљићеву маст је нестала, јер је човек који је успевао да је набави умро и, изгледа, са собом понео тајну у гроб. Садашња Шаљићева маст, која може да се набави преко интернета, а и у појединим апотекама, није ни приближно слична оригиналу, и то су нам потврдили и они који су је користили пре пола века и који су још увек живи.
Садашњи „Шаљићеви мелеми“ ни налик оригиналу
Данас се приче о Јовану Шаљићу и вероватно најбољој масти у историји, више нико ни не сећа. Фармацеутска индустрија успела је да избрише формулу мелема који је лечио опекотине брзо и ефикасно, а што је мало исплативо. То је у последњем интервјуу у „Њујорк Тајмсу“ рекла и Кити Свон, поводом 50 година свога страдања, када ју је током доделе Оскара за специјалне ефекте интервјуисао његов новинар. Наслов текста је био „Зашто фармацеутска индустрија пали најбоље рецепте?“
То се питају и пацијенти, којима је маст Јована Шаљића спасила живот: попут Видосаве Зоговић која је као девојчица задобила опекотине четвртог степена до половине тела, Ирене Ћеранић која је горела у ауту и остала без косе и обрва и с унакаженим лицем, а данас скоро да нема ни ожиљка након третмана оригиналном Шаљићевом масти. Ту је и Мило Лекић и многи други који су имали храброст да се обрате Шаљићу, али и срећу да живе у његово време. Одговор на њихово питање дала је сама Кити Свон у интервјуу, пошто је тражила да глумци који имају тачке са специјалним ефектима и које могу бити опасне, имају посебно осигурање, јер ће у супротном, попут ње, остати без милиона на свом рачуну, највише захваљујући неадекватном лечењу. Само неколико недеља после интервјуа, исправност њеног става потврдио је несрећни случај у ком је Алек Болдвин током снимања са специјалним ефектима убио из пиштоља сниматељку Халину Хачинс на снимању филма „Раст“.
Пошто смо преко Интернета наручили неколико гелова који се рекламирају као Шаљићеви мелеми и показали их људима који су имали у рукама оригинални Шаљићев мелем против опекотина, добили смо јединствен одговор – то није ни налик оригиналној Шаљићевој масти. Вероватно им је и такав учинак. Ипак, остаје тајна да ли неко има оригиналан Шаљићев рецепт. То смо питали све с којима смо причали, а најинтригантнији одговор смо добили од фармацеута из „Менте“ који нам је испричао невероватну причу.
Рецепт знао и Тома Здравковић?
– Негде пред рат 1991. сасвим случајно сам се затекао у београдској кафани „Лондон“, када су концерт заједно држали Тома Здравковић и његов брат Новица. Те ноћи сам и први пут чуо „Песму о Кити Свон“ коју је компоновао и отпевао Тома Здравковић. Био сам изненађен и после концерта сам пришао столу за који је сео легендарни Тома и представио се. Он ми је тада испричао да се интензивно дружио с Кити Свон, заједно са Бором Спужићем Кваком, док је боравила у Иванграду и да су је учили да пева српске песме, а да је с њима тада био и Јова. Као успомену на то дружење настала је „Песма о Кити Свон“, а тада ме је Тома запрепастио тврдњом да му је Јова Шаљић оставио оригинални рецепт за своју маст, рекавши да само њему верује.
Договорили су се да се фармацеут чује са својим директором и да уговори састанак, а он ће доћи за десетак дана да наставе сарадњу. Оставио му је телефон и рекао да ће се чути почетком наредног месеца, а онда:
– Када сам га назвао по договору, јавио се његов брат Новица и рекао да је Тома озбиљно болестан, да је у болници, а да се он сећа нашег разговора о Шаљићевој масти и да ће питати Тому када га види. Међутим, ускоро је телевизија објавила кратку вест да је преминуо естрадни уметник Тома Здравковић и моје везе с Новицом су прекинуте.
Остаје енигма да ли је Тома заиста имао оригинални рецепт Шаљићеве масти и да ли га уопште неко има. Или је нада за опечене заувек изгорела…
крај
