„Војловачка дружина“ ајтијеваца, пре свега младих, добрих домаћина, већ двадесет година прави кулен. Из чистог хобија, љубави према добром залогају и да покажу како, заиста, треба да изгледа и какав укус треба да има прави словачки кулен.
– Ми смо из Панчева, Војловице, и ово нам је хоби. Двадесет и нешто година правимо кулене и кобасице и долазимо у Бело Блато, Бачки Петровац, Турију, Шид, Ердевик, већином на хоммејд варијанте. Некад одемо и тамо где има комерцијале, само да нас виде и виде разлику – у гужви, окружен знатижељним посетиоцима „Кобасицијаде“ прича главни мајстор за прављење месних ђаконија. Он и пријатељи из „Дружине“ су ајтијевци, а кулен је њихова љубав и одмор од свакодневних обавеза.
– Иначе се не бавимо овиме, ми смо ајтијевци. А како би ајтијевци правили кулен и кобасицу, него традиционално. Од почетка, како су наши стари то радили тако и ми радимо, само што смо добро информисани и гледамо да све буде како треба и како се пре правило. Од ручног мешања, веома ситног сецкања за кулен или крупног млевења, преко домаћих скупих, правих зачина, без нитрата, без адитива, само као што јесте. Паприка, со, ким јер ми, Словаци, волимо да додамо много кима, мало бибера и мало белог лука, а са друге стране много љубави – тако помешано не може да не буде добро, нарочито кад кулен одлежи дуго, неке две године и један месец. Онда је то онај прави.
– Кулен који само ми имамо је две године стар, тачније, две године и један месец. Када је зрео и спреман за конзумацију, зависи од времена, места и промаје. Ниједан кулен није исти, ниједан мајстор вам не може рећи да ли суши три, четири месеца или шест месеци. Све зависи од времена и простора. У већини случајева, ако се прави у новембру или децембру једне године од краја априла до краја јуна следеће може да се једе. А да би кулен био добар и месо мора да буде добро, не добро, врхунско. Иако је у Србији настала помама за мангулицом, ови куленари је избегавају.
– Месо које користимо није од мангулице, мада је она сада у експанзији и сви је узгајају. Ми имамо ландрас и јоркшир, нешто дурока. Свиње хранимо кукурузом, житом, овсом, јечмом, детелином. Зато је месо меко и лепо, а кобасице и кулени још бољи – похвалио се члан „Војловачке дружине“.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
