Војводина је чувена по дремљивим, запуштеним и често напуштеним салашима, али и бањама, по којима би, кад је квалитет воде у питању, могла да иде раме уз раме уз неке чувене европске, попут Харкања. Данашње војвођанске бање углавном су резревисане за болеснике и реконвалесценте, а о славној бањској прошлости у неким банатским и бачким селима сведоче покоји напуштени базени и натрунули зидови, понека разгледница и сеоска легенда.
Чонопља и Милетић – бледа успомена на неко боље време
Бивало је пре Другог светског рата и непосредно након њега бања и више, у околини Сомбора су радиле још две, јер је можда тадашња властела и буржоазија одлазила у Карлове Вари и Баден Баден, али су зато припадници средње класе, па и нижих слојева проналазили лека својој костобољи, али и забаву у бањама Чонопље и Светозар Милетићу, које су у време садашње тек бледа успомена на неко боље време.
Тако избледели записници чонопљанског поглаварства сведоче о томе како је 1925. године издата дозвола Адаму Шталмајеру да на ливади на Сомборском путу подигне лековито купатило. Исте године у деловодник се уноси и извештај да је купатило подигнуто, те да се спас од реуме може пронаћи у шест великих цементних када. Топла вода црпела се из дубина тако што је коришћена пумпа коју је покретао коњ крећући се у круг, баш као да је у питању паорска вршидба, а ову благодет нису користили само Чонопљанци, већ је бивало и света из Сомбора, Светозар Милетића, Алекса Шантића, Пачира… Следећи, али и последњи пут чонопљански староставни „велнес“ спомиње се и деценију и по касније. Шта се дешавало после тога тешко је дешифровати, пошто не постоји ниједан валидан документ о судбини чонопљанских термалних извора, који су се протеклих деценија волшебно избрисали чак и из колективног памћења, с изузетком Драгана Косановића, чији је питорескни етно парк „Стари рибњак“ настао преко пута некадашње бање.
-Још шездесетих година прошлог века су се на тој ливади крај тада постојећих рибњака могли видети остаци неке грађевине, али нама деци биле су најинтересантније бетонске каде у којима смо се играли. Била је ту и једна велика јама, очигледно ископана као базен, жут од исте такве млаке воде која је однекуд избијала – присећа се власник најновијег етно-туристичког бисера у сомборској околини. – Седамдесетих година, ако се не варам тачно 1972, прокопана су ова два канала како би се вода одвела с рибњака, па су у склопу тих радова порушене и цементне каде, а сав шут искориштен за затрпавање рибњака… – једно је од ретких сведочења о постојању бање у Чонопљи.
Лемешка бања лековита као Игало
Свега неколико километара на северозапад сместило се село Светозар Милетић, које његови житељи, али и становници Сомбора и данас зову Лемеш, по старом називу „Немеш Милитич“. Житељи насеља потомака ситног хабзбуршког племства, по открићу подземне жиле којом куца водоток, квалитетом и лековитошћу истоветан оном у чувеној мађарској бањи Харкањ, решили су да искористе ову благодат. Коришћење термалних извора у организованом облику започело је још у другој половини 19 века, па се као Лемешка бања помиње први пут 1888. године, а деценијама након тога предузимљиви Лемешани формирали су акционарско друштво, како би изградили право бањско лечилиште, па се у њихово име жупник Болто Агатић 1925. обраћа општини не би ли и она узела коју акцију и тиме допринела изградњи. Одговорено му је да би обштество ипак хтело да пре такве одлуке прочешља постојеће рачуне, али се и увери у оправданост целог подузећа, односно у стварну лековитост термалних извора смештених на потесу према Станишићу. Вода, али и блато њоме натапано, послато је на анализу у Краљевску хемијску лабараторију у Београд, из које је убрзо и стигла потврда да се лековитост извора топле воде може поредити с оном у Харкању, а блата са благотворним „парњаком“ у Игалу.
С оваквим ветром у леђа Лемешани су прионули на посао, па ангажујући сомборског зидарског предузимача Мију Штрангарића већ 1928. године по угледу на палићку Велику терасу подижу централну зграду, чији садашњи аветињски костур подсећа на славне дане, зида се циглом и отворени базен из којег данас класа трска и шаш, а цео комплекс од 20 хектара претвара се у праву ботаничку башту, арборетум. Бања располаже у то време са чак 14 бетонских када, делом за терапије лековитим блатом, рестораном и великом терасом, што је и получило великим бројем посетилаца у наредним годинама и деценијама. За разлику од чонопљанске, ратна и поратна времена нису претерано нашкодила Лемешкој бањи, па цео комплекс и национализацију доживљава без неких већих поремећаја у раду. Хронике бележе и цене са почетка педесетих година прошлог века, када за купање у отвореном базену одрасли морају да издвоје 10, а деца упола мање динара. Болесници, а њих је дневно и преко 70, за благодат лечења реуматизма, ишијаса и других костобољних и кожних болести морају да издвоје 24 динара, не би ли се балнеотерапији препустили у бањским кадама.
Али, не лези враже, 16. августа 1961. године сеоска повесница нотира до тада незабележено олујно невреме, које тачно у пола четири поподне, за свега 12 минута разара не само бању већ и добар део села. Олуја је све бањске помоћне зграде разорила, главна зграда је оштећена до неупотребљивости, тераса нетрагом нестала… Наредних година ништа није урађено не би ли се бања обновила, а како је јењавало интересовање посетилаца са стране, копнила је и воља Лемешана да користе само спољни базен или да се делимично обновљени ресторан узима у повремени закуп.
М. Миљеновић
Добро јутро бр.580 – Август 2020.
