Пише: Јасна Бајшански
Лозни садни материјал је основа виноградарства, а његова производња представља прву тачку у целокупном процесу производње грожђа. Јасно je да сваки корак у производњи лозног садног материјала треба да се начини што је могуће правилније, да би коначан исход био добар.
У производњи лозног садног материјала, до нових чокота винове лозе долазимо користећи различите начине размножавања. Винова лоза се природним путем може размножавати генеративно, односно, путем семена. Међутим, за производњу лозног садног материјала од већег значаја је вегетативно размножавање – резницама, положеницама, калемљењем и сл. Према речима доцента др Предрага Божовића с Пољопривредног факултета у Новом Саду, некад је било довољно да се у пролеће узме резница, односно део ластара са бар једним зимским окцем, и постави у повољне услове за ожиљавање. Врло једноставно добије се нова биљка, и то је био наш начин производње лозних садница све до половине претпрошлог века.
Филоксера изазвала прекретницу
У другој половини 19. века филоксера је уништила винограде у Европи, па и на нашим просторима. Због ове штеточине, чокоти винове лозе више нису могли да се гаје на сопственом корену, јер је филоксера управо нападала коренов систем племените лозе. Решење овога проблема нађено је у калемљењу резница племените лозе на резнице америчке лозе, чији је коренов систем отпоран према поменутој штеточини.
Калемљење је, уз посредовање човека, вештачки начин вегетативног размножавања, познат од давнина. Реч је о спајању вегетативних органа две биљке с циљем њиховог срастања и добијања нове биљке која има другачије особине у односу и на подлогу и на племку. Лозном подлогом – хипобиот назива се део који се налази испод, а племком – епибиот, део изнад места спајања. Лозна подлога даје коренов систем, док племка даје надземни део новонастале биљке, који доноси грожђе. Коренов систем овако насталог чокота, отпоран је на штеточину филоксеру. Лозне подлоге које се данас најчешће користе настале су укрштањем између врста рода Vitis пореклом са северноамеричког континента, али и њиховим укрштањем с племенитом лозом.
– Постоје различити начини спајања вегетативних органа биљака код калемљења: калемљење у процеп, калемљење простим спајањем, енглеско калемљење с језичком, калемљење очењем… У производњи лозних садница данас је најприсутније калемљење у просторијама расадника, тзв. собно калемљење, где се спајање подлоге и племке, а ради се о деловима зрелих ластара, изводи енглеским калемљењем с језичком. Овај начин калемљења се изводи ручно – истиче др Божовић.
Додаје да је у употреби и машинско калемљење, код којег машине на подлози и племки праве облике којима оне могу да се споје, најчешће је то облик грчког слова омега (Ω). Основни циљ је да се ткива које се називају камбијум и налазе се и на подлози и на племки, у што већој мери поклопе на спојном месту. Деобом њихових ћелија настаје ново ткиво које се зове калус, а то је код биљака ткиво рана. Када се праве пресеци на подлози и племки, биљке се рањавају и реагују стварањем калуса, како би настале ране зарасле. Тада, калус подлоге и калус племке међусобно успостављају везу која је важна да би цео нови организам био функционалан – и корен и надземни део.
Калемљење на сталном месту
Према речима др Божовића, калемљење се може урадити на чокотима и у самом винограду, калемљењем на сталном месту. Оно се ради од априла до септембра, а начина спајања подлоге и племке има неколико. Код нас, а и у свету, овај начин калемљења није од значаја за производњу лозних садница. Користи се када се жели обнављање чокота, или, што је чешћи случај, да се уради промена сортимента, тзв. прекалемљење, или ако се на чокот лозне подлоге накалеми племенита лоза, како би се добио нови чокот који ће плодоносити. Приликом калемљења на сталном месту могу се користити и зрели и зелени делови ластара.
– Ако је лозна подлога дебља, односно, ако је реч о вишегодишњем дрвету, најчешће се ради калемљење у цео процеп или полупроцеп. То су познати начини калемљења. Треба нагласити да приликом калемљења основни алат мора бити дезинфикован. Калемарски нож је основни алат за прављење пресека и мора бити јако оштар јер, када се праве пресеци и расцепи, резови морају бити што чистији, како не би дошло до дробљења ткива. Најбоље је да се пресек направи у једном потезу, како би се ткиво што мање повређивало. Самим тим подлога и племка лакше срашћују – каже наш саговорник.
Објашњава да се, када се говори о калемљењу у процеп, најпре изврши попречно пресецање вишегодишњег дела, а затим се направи процеп у који се уметну једна или две заклишене резнице племке. Након тога потребно је стезање процепа калемарским гумицама или неким другим еластичним материјалом, као и премазивање места калемљења калемарским воском, како би се заштитило од микроорганизама и од исушивања.
Зелено калемљење
Према речима др Божовића, када се почетком вегетације жели прекалемити чокот у винограду, важно је знати да лозна подлога мора да заврши фазу сузења, док племка треба да буде у фази мировања. У том случају, приликом калемљења, спајају се зрели делови чокота. И касније, у другој половини маја или почетком јуна, може се урадити калемљење, али користећи зелене делове чокота, односно зелене ластаре. Примера ради, ако у винограду имамо чокот, чији је племенити део из неког разлога угинуо, а из лозне подлоге избија један или више ластара, тада калемљењем на зелено можемо обновити племенити део овог чокота. Подлога и племка могу бити спојени простим спајањем, што значи да се прави коси пресек на подлози и исти такав и на племки, али и такозваним седластим или обрнуто седластим спајањем. У овим случајевима мора се учврстити спој калемарском гумицом или еластичном тракицом. Калемљење на зелено је раније, у неким виноградарским крајевима, коришћено за подизање винограда. Прво су сађени корењаци, односно, ожиљене резнице лозних подлога, а затим су у другој години два или три избила ластара калемљени на зелено племенитом лозом. Тако су на крају добијани чокоти који ће плодоносити.
– Калемљење на зелено има своје позитивне и негативне стране. Позитивно је то што се у том периоду, крајем маја и у првој половини јуна, у биљкама интезивно одвијају животни процеси, промет материја је веома брз и брзо се стварају ткива. Сем тога, и временски услови су веома повољни, са довољно влаге у земљишту и довољно високом температуром ваздуха. Истраживачи из Француске кажу да је овај начин вегетативног размножавања повољан, јер се мање преносе изазивачи болести које доводе до пропадања спроводних ткива. Калемар мора да буде стручан и вичан да правилно припреми лозну подлогу, направи пресеке, споји подлогу и племке и да изабере прави тренутак за калемљење. Прави тренутак су обично рани јутарњи сати, због ниже температуре и више релативне влажности ваздуха. Висока температура ваздуха, као и ветар, изазивају исушивање зелених делова употребљених приликом калемљења – упозорава наш саговорник.
Негативна страна оваквог калемљења, како каже Божовић, јесте спорост – један човек не може урадити велики број биљака за један дан. Временске прилике за овај посао погодне су само у јутарњим часовима, а наиђу и такви дани када време уопште не дозвољава примену оваквог начина калемљења. Треба пазити да се и племке, које су резнице зеленог ластара с једним коленцем и делом лисне дршке, не исуше.
У неким земљама користи се и метода калемљења коси пресек са стране, при чему се у стабло чокота или коренов врат убацује заклишена племка, што срастањем доводи до мењања сорте. Ипак, ово нису чести случајеви.
Како се бира ластар?
Када је лозна подлога дебља од племке, примењује се калемљење у процеп, полупроцеп или коси процеп са стране. Ако се ради калемљење простим спајањем или седласто и обрнуто седласто, енглеско спајање с језичком, лозна подлога и племка треба да буду приближно исте дебљине, да би камбијуми лозне подлоге и племке дошли један наспрам дугог. Обично се бирају племке дебљине од 6 до 12 милиметара, а најповољније су оне од 8 до 10 милиметара дебљине, каже др Божовић.
