У Србији постоји пут вина, а за оне који не знају постоји и пут меда. До најмеденијег села у нашој земљи, стиже се трасом преко Салаковца, Малог и Великог Црнића, Батуше, Калишта, Великог села, пролазећи поред гастарбајтерских кућа чуваних незаобилазним соколовима, лавовима, коњима од белог мермерног камена, где су ролетне спуштене и дижу се једном годишње кад су одмори, где старци живе чекајући младе, где је све веће и боље од комшијиног. То најмеденије село, необичног имена Каменово, дочекало нас је раширених руку, мада боље је рећи раширених крила. Пчелињих. На самом улазу је знак добродошлице, а у центру споменик пчели. Кошнице на сваком кораку, испред дворишта до магистралног пута начичкане једне преко пута других, тезге са производима од меда. Свега има, од полена, прополиса, перге, медених колача, медене ракије, фито терапеутских производа, па до дрвних кашичица. А све је почело, по предању, још у време Турака, када је село харач плаћало у меду.
– Прича се да су са гајењем пчела почели први монаси у манастиру Витовница и то пренели и у наша села. Зато и мислимо да је овде пчеларење кренуло од 14. века, чак и да није, знам да су моји прадедови и њихови прадедови имали кошнице – прича власник пчелињака Јеремић, наводећи да у Каменову постоји око 3000 пчелињих друштава и да на сваког становника дође бар две кошнице.
– Ми смо рекордери у Србији и по броју кошница и по произведеном меду. Пре десетак година имали смо око 150 тона меда, мада је ова година подбацила и мислим да ће и убудуће бити веома тешко јер се клима мења, а пчеларство је једна од најосетљивијих грана привреде – закључио је пчелар. Док прича, око њега радилице зује, слећу на заштитну опрему, послу никад краја јер живи у Каменову, а Каменово је село пчелара.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
