Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ КОВИЉ: Трагом душе до краја света

КОВИЉ: Трагом душе до краја света

1289
Фото: Р. Гардиновачки

Иако сви кажу да ваља путовати светом да би се упознала сва његова лепота, то не мора да значи да, у потрази за инспирацијом и надахнућем, морамо да идемо далеко. И тако сам ја прелазећи пут преко Фрушке Горе и Дунава кренула на другу страну. Пратећи траг рода, стигла сам до Ковиља, где се роде увек  враћају. Ипак су то становници земље који живе на високој нози и знају где су радо дочекане. Изнад нас, на бандерама овог места, недалеко од Новог Сада, свиле су огромна гнезда где се сваког пролећа на радост свих поново враћају. И тако је ово село с лепим, старинским кућама и дугачким шоровима, добило свој симбол, заокружујући причу о важности стапања с природом. Јер, Ковиљ је и име добио по цветној, мирисној трави ковиљу, коју воле и људи и птице.

Ковиљ красе  две православне, једна католичка и једна протестантска црква, а посебно место заузима ковиљски манастир, па на летњи Аранђеловдан, када је манастирска слава, цело село свечано заблиста, сређено и дотерано за празник и за госте које чекају широм отворених капија. У Ковиљу се сачувао обичај  да момци на коњима вијају Божић, а да о Ускрсу иду поливачи, док комшије седе на клупама испред својих кућа и натенане воде паорске диване. И све ово је само део онога што има Ковиљ. Од почетка, па до краја света за сваког по нешто, а за мене дах лепоте уписан у сећање и позив да наставим свој пут…

Ковиљ се пружио на дивном  месту, између Београда и Новог Сада, поред аутопута, крај Дунава. И све има, и добар географски положај, и богато историјско наслеђе, и традицију и обичаје, па гости долазе ту „на крај света“, како често воле да кажу Ковиљчани, а баш тако се и зове чувена чарда у којој су одвајкада свраћали многи познати и непознати поштоваоци природе. Налазила се код манастира, а познавала се издалека јер су је красили стихови и цртежи из аласког живота. Од ње се нигде даље и није могло отићи јер су је окруживале мочваре и дунавски рукавци, била је јединствено, култно место, познато надалеко по рибљој чорби чувеног Ђоке Варенике, добрим тамбурашима и боемима који су ту дочекивали јутра. Кажу да је Мика Антић пешке ишао кући, кад му весело друштво ту сакрије бицикл. Ово место су посећивали многи амбасадори и светски званичници, а мештани се хвале да је ту био и чувени руски космонаут Јуриј Гагарин. Стара чарда је затворена јер је земљиште враћено манастиру у процесу денационализације, али је направљена нова, условнија, која нуди изузетне рибље специјалитете и добар провод, баш ту на месту старе и надалеко чувене. Данашња чарда „Аркањ“ нуди исти мир под старом крошњом ораха да се после вожње чамцем и пецања одморите уз рибље специјалитете и уживате на крају света….

Када сам се приближила манастиру, осетила сам мирис тамјана и свећа, тај мирис ме је у мислима однео у детињство, на нашу породичну славу, на драге људе, мирис босиљка којим је освештана кућа и тамјана из кадионице, уз пламен свеће око које смо сви окупљени и  свечано мирни. Тај мир је у манастиру Ковиљ. Овде монаси и данас негују традицију која потиче са Свете Горе, како се вековима праве свеће, а восак за израду ових свећа се добија из манастирског пчелињака. То је тајна прелепог мириса.  

И како је рекао некадашњи игуман манастира Ковиљ, епископ јегерски, викар Бачке епархије, Порфирије, а данас Митрополит загребачко-љубљански   „Манастир је заједница људи који су, да се тако изразим, рањени стрелом љубави божје и то до те мере да су били спремни да се одрекну свега што овај свет нуди и да дођу на једно место које јесте место молитве, где се кроз молитву изграђује мир између Бога и човека, између човека и човека и између човека и природе. Ту се успоставља мир и у човеку самом, хармонија између његовог духовног и материјалног, телесног аспекта“.

Фото: Р. Гардиновачки

Манастир Ковиљ поред своје богате историје и духовности може да се похвали сопственом производњом на површини од преко 25 хектара и то како пчелињих производа, првенствено меда  и осталих прерађевина на бази меда тако и производњом ракија и вина са традицијом која датира много векова уназад.Посебна новина у  манастиру Ковиљ је производња пива. Чувена ракија “Аркањ” која се добија дестилацијом јабуковог вина је надалеко познати бредн овог манастира. Ракија годинама одлежава у храстовим бурадима у подруму манастира, а припрема се по традиционалној рецептури из области Калвадос у Француској.У воћњаку на преко 10 хектара рађају шљиве, кајсије, дуња и крушке од којих се  у манастирској дестилерији прави домаћа ракија препознатиљивог укуса, а поред ракија на цени је и ликер од ораха, познат по свом богатом укусу. Тајна ликера је у ванили, цимету и каранфилицћу, преко горких орашчастих плодова , лешника , карамела. У устима остаје осећај сласти и јако доброг баланса свих тих арома. Стиче се утисак као да да се пије густ ливадски мед кроз који проничу чак и ноте нане и  зачинског биља. а екстракт се држи у посудама на сунцу чак годину дан и тако добија прави укус и јачину.

Манастир Ковиљ је познат и да је међу првима уз помоћ кредита подигао засад лековите ароније од које прави изванредне и лековите сокове. Aronia melanocarpa, познатија је као „сибирска црна боровница“. О њеним лековитим својствима говоре легенде о еликсирима које су справљали Индијанци, али и успеси у лечењу озрачених у Чернобиљу. Сматра се најбољим природним оксидансом, а користи се у исхрани и козметици. Плантажа коју је основала братија манастира Ковиљ је највећа у целом региону.

– Сазнавши кроз разна истраживања да је аронија једна од најлековитијих биљака, а да је код нас мало има, уз помоћ кредита Фонда за развој Војводине засадили смо највећу плантажу те корисне биљке у Србији – објашњавао је владика Порфирије још на почетку, сад већ давне 2011. године и још тада најавио проширење  плантаже, препознавши значај и потенцијал ароније. На овај начин упослено је више од тридесетак стално запослених као и стотинак сезонских радника.

Пчелињак у манастирској шуми на 14 хектара, идеално смештен у самој близини ковиљског рита, дарује производе којима се радују и монаси и бројни заљубљеници у пчелиње производе.

Чувајући богату традицију пчеларења у манастирима, манастир Ковиљ је одмах након обнове 1990. године обновио и пчеларство. Како је сваки почетак тежак, вредело је, данас након скор 30 година, манастир располаже са више од двеста кошница распоређених у ограђеном простору од 10 хектара мешовите шуме.

– Током године кошнице селимо на испашу од Цера у  багремове шуме па до Фрушке горе и у Банат и Мошорински брег где се сакупља ливакси. Сада, а све због наших пчела, на неплодном земљишту, на периферији манастирског имања, засадили смо 65 хектара багремове шуме – прича отац Никон, који се у манастиру Ковиљ брине о пчелама.

Фото: Р. Гардиновачки

Основни производи овог манастира су багремов мед, са просеком од 15 килограма по кошници и липов и ливадски мед са 20 килограма по кошници.

– Поред ових основних производа, прозводимо још и мешавину меда са млечом, поленом и прополисом, као и мешавину меда са лековитим биљем (примула, тимијан, ехинацеа, прополис) и обе ове мешавине пакујемо у тегле од по 480 грама. Такође, производимо и прополис капи – додаје отац Никон.

Превасходна жеља монаха чувеног манастира је оплемењивање пчеларства, тако да посебну пажњу и труд не посвећују само пчелама него и људима који су задужени да о њима брину.

– Мед манастира Ковиљ је природан, чист и без адитива. Чињеница да је он у целости произведен у оквиру манастирске економије има посебан значај. Наиме, слободним бирањем да се постане монах добија се послушање које монах са благословом игумана обавља, тако да монаси, и у православном и у католичком хришћанском свету, растерећени материјалних брига, производе најквалитетније производе, и то: од уметничких дела (фреске, иконе…), преко рукотворина које су карактеристика женских манастира (вез, грнчарија, ткање), па до прехрамбених производа (мед, ракија, сир, вино). Такав однос према самом стваралашту, у неком смислу, могао би се назвати посебним, нарочито у контексту данашњег света који се искључиво, руководи профитом. У том смислу, и наш мед би могао да се сматра посебним.

Затварамо манастирску капију и погледом пратимо роде …. до следећег сусрета  и новог пролећа.

Фото: Р. Гардиновачки

Село великана и дуда

А наш  чувени Лаза Костић…Пратећи његов животни пут, ево нас у месту где се родио. Ковиљчани нам с поносом показују његову  кућу, уз домаћински присне речи – ево ту, друга од цркве је кућа нашег Лазе. Ту је и родна кућа и атеље сликара Гиге Ђурагића, у којој се организују сликарске колоније, па се може рећи да је Ковиљ рај за уметнике, инспирација за песнике и сликаре. Чувена је ковиљска манифестација  “Парастос дуду“, да се не заборави традиција прављења ракије од дуда  на стари начин. Од доброг познаваоца капљице, чика Паје, слушам да је кадгод скоро свака авлија имала или беле или црне дудове, ракија се пекла обавезно и уз казан пијуцкала, а од дрвета се правила бурад. Кад се деца наједу црних дудиња, матере их мусаве рибају по недељу дана, ал` та се боја тако лако не скида.  Још вели да кад огладне, правац у пекару какве на свету нема јер се ту још увек „на вашине“ праве циповке, па их онако топле узмеш у руке, а оне миришу ко душа… Стојимо на шору испред деда Живанове куће, приповеда  да нема ко није био у Ковиљу, долазио им је чак и Кустурица, и то `95 године, снимао сцене за „Црну мачку белог мачора“, а зна се да он не иде макар куда, тај зна ди ће. Каже гледао у њега, ко сад у мене што гледа. А ја гледам у роде и питам  –  јел истина да оне доносе децу –  а деда ми вели да у селу Ковиљу школа има око 500  ђака, па откуд толики ако их нису роде донеле…

Петковица    

У близини манастира је стара капела посвећена Светој Петки, Петковица. Света Петка је женски празник, па се  светици обраћају жене свих вера и нација. Култ Свете Петке је посебно развијен у нашем народу јер је ова светитељка  пореклом Српкиња. Мноштво света посећује ову ковиљску светињу, а нарочито  27.октобра, на дан Свете Петке, Преподобне Мајке Параскеве. Ова капела је симбол давног времена, у њу је урастао огроман, стари, суви храст, а на врху су роде направиле гнездо. Храст је стар преко 600 година, а гнездо је најстарије гнездо рода на Балкану.

С.М.

Добро јутро број 571 – Новембар 2019.