Када су 1924. године баба и деда Александра Дацовића одлучили да напусте родни Љубиш и преселе се у Ужице, ни сањали нису да ће једног дана на њихову немалу ливаду на обронцима Златибора долазити људи из целе Србије и иностранства, како би се одмарали и уживали у благодетима природе и домаће хране коју ће им приуштити њихов унук. Наш домаћин Александар, после година проведених за воланом на путевима широм света, пре 15 година одлучио је да се повуче на дедовину у Љубишу и и од простране ливаде направи место за добродошлицу туристима који су се све више окретали нетакнутој природи. Мештани села, удаљеног свега три колиметра, били су веома неповерљиви према Александровој идеји довођења туриста у овај питоми крај. Али, он није одустајао. Најпре је направио једну кућицу са четири стола како би случајни пролазници могли да седну и попију кафу и поједу домаћи колач. Његова супруга Милена за туристе је почела да прави пите и кува купус у земљаном лонцу. У једном тренутку овај брачни пар није могао сам да услужи госте, а новац, остављен испод тањира, јер класичног јеловника са фиксним ценама није било, почео је да пристиже. Тада су направили и прву кућу за спавање која је одмах добила и прве госте из Београда. За њима су долазили и остали, а реклама је била препорука оних који су боравили. Тако су кућице почеле да се нижу, а посао да се развија и етно сели Бошкова вода је рођено.
Стопића пећину први истражио Јован Цвијић
Између села Рожанства и Трнаве, на североисточној страни планине Златибор, налази се Стопића пећина. Од туристичког центра Златибор удаљена је свега 19 километара, а изнад ње пролази пут Златибор – Сирогојно. Од њега уређена стаза води све до пећине која је име добила по засеоку Стопићи. Први писани подаци о њој налазе се у Записнику Српског геолошког друштва из 1901. године, а прва спелеолошка истраживања урадио је наш велики истраживач и творац научне спелеологије, Јован Цвијић.
Стопића пећина дугачка је 1.691,5 метара и кроз њу протиче Трнавски поток. Чине је пет целина – Светла дворана, Тамна дворана, Велика сала са кадама, Канал са кадама и Речни канал. Кречњачки слој у пећини потиче из периода триаса и дебео је више од 100 метара. Импресивни улазни отвор с десне стране реке Приштавице налази се на 711,18 метара надморске висине. Заштитни знак пећине су бигрене каде, удубљења оивичена каменим зидовима, вијугавим, руменкастим наборима у којима се вода накупља и каскадно прелива стварајући слапове. При већим водама формира се јединствен водопад висине 9,44 метра који је назван „Извор живота“.
Људима су потребни простор, чисти ваздух, вода и здрава храна
Дацовићи су убрзо направили ресторан и брану на Чиготском потоку који протиче кроз имање, из којег се лети водом пуни базен. Обновљена је и стара воденица. Она сада меље пшеницу, хељду, кукуруз, од чијег се брашна за госте праве домаћи хлеб и проја, а брашно може и да се купи. Александров отац Бошко направио је спомен-чесму коју су мештани назвали Бошкова вода, па отуда и назив овог етно села које има седам смештајних јединица са укупно 22 кревета, а породичном послу прикључила су се оба сина с породицама.
– Око 70 одсто наших гостију су породице с малом децом. За њих је центар Златибора, који је од нас удаљен 20 километара, сувише урбанизован. А деци је потребан простор, чист ваздух, здрава храна и вода. Пролеће, лето и јесен резервисани су за разбрибригу на дечијим игралиштима, а зима за санкање. Странци долазе са свих страна, а у последње време много је туриста из Румуније. Домаћи гости махом су из Београда, Новог Сада и Суботице. Гости су смештени у вајате – прича наш домаћин – који су стари 100 до 120 година које сам куповао по околини и преносио их на своје имање и заједно с мајстором репарирао. Спољашњост им је аутентична, а унутрашњост опремљена тако да задовољи све захтеве туриста, прича Александар Дацовић и наглашава да свака кућица има своју причу.
Прва брвнара коју је овај домаћин купио била је крај Титове виле. Она је током Другог светског рата била бугарска болница. Пет година након њеног постављања Александра је посетила једна жена из Београда која му је испричала да је та кућа била викендица њене породице која је некада у Ужицу имала млин, те се убрајала у богате породице тога краја. Јако ју је обрадовало то што брвнара није препуштена зубу времена, већ је почела нови живот.
Гостиљски водопад – место где виле пребивају
Једна од најатрактивнијих хидролошких вредности Златибора је Гостиљски водопад. Налази се у селу Гостиље и 25 километара је удаљен од центра Златибора. На Гостиљској реци, испред ушћа у Катушницу, вода се обрушава са 20 метара високе кречњачке литице, правећи јединствен водопад. Низводно од великог водопада поток гради већи број мањих водопада и слапова све до ушћа у реку Катушницу. Према легенди, у вировима Гостиљског водопада купају се виле.
Тежња да се туристима понуди само органска храна
У Етно селу Бошкова вода сезона траје целе године, а гости су им били и наши кошаркаши на челу са Дрганом Кићановићем. Како кажу, славни спортисти нису захтевни. Посебно воле домаћу храну, карактеристичну за овај крај, коју припрема Милена. Укућани кажу да је она стуб. Сама спреми храну за 150 људи, а кува оно што је кувала својој породици пре почетка овог посла. Каже да је доста савета за припрему хране добила и од гостију.
-Ресторански јеловник подразумева свега неколико традиционалних јела овога краја – пастрмку, телетину испод сача, телећу чорбу, роштиљ, различите пите, суво месо, сир, кајмак и домаће колаче. У старту нисмо желели да правимо велику понуду. Идеја нам је била да понудимо оно што људи овде једу. У селу купујемо домаћи кајмак и сир. Пршуту и чварке сви воле и њих набављамо од локалних месара. Месим домаћи хлеб од белог пшеничног и хељдиног брашна. Користим и брашно од спелте и ражи. Правим и праву златиборску сељачку проју која подразумева кукурузно брашно, квасац и воду. Јагњетину и телетину спремамо испод сача. Увек имамо и свежу пастрмку, узгајану у рибњаку у Љубишу. Наши гости су махом породични људи, тако да због деце увек кувам телећу чорбу. Поврће купујемо од локалног становништва, али је велики проблем то што нема много младих људи – прича Милена.
Мокра Гора, Дрвенград и Музеј Тарабића у Кремни
Између планина Златибор и Тара простире се живописно планинско село Мокра Гора. Атракција је стара пруга уског колосека – Шарганска осмица. Она се пружа 300 метара узбрдо и формира савршену осмицу. На оближњем брду Мећавник налази се етно село нашег прослављеног филмског режисера Емира Кустурице. Источно од Мокре Горе налази се село Кремна, чувено по пророцима Милану и Митру Тарабићу који су живели у 19. веку. Легенда каже да је село Кремна настало у далекој прошлости, а и то у тренутку стварања земље када се десило „космичко чудо“. Тада се, при сударању небеских тела, јавио феномен када је оивичен простор на Земљи, котлина између планинских венаца Златибора и Таре, која се по тајанственошћу камена-кремена зове Кремна.
Без породичног посла нема живота и напретка
Код Дацовића се тачно зна шта ко ради. Александар је задужен за одржавање етно села, Милена за припремање хране, а млађи син Бошко ради као конобар, добављач, ради резервације и уговоре. Старији син Раденко ускоро ће се вратити из Америке јер, како каже Урош, иако је отишао да заради новац и помогне својој породици у заједничком бизнису, себе тамо на дуже стазе не види. Обе снаје помажу онолико колико им обавезе око деце то дозвољавају. У овој породици сви раде, и гости кроз њихово гостопримство, виде колико су посвећени послу. Милена каже да њен радни дан почиње у седам, а завршава се око 23 сата. Ипак, у једном се сви слажу. Без породичног посла нема живота и напретка.
Ј. Бајшански
Добро јутро број 579 – Јул 2020.
