Највећи број аутохтоних или одомаћених калемљених и гајених сорти воћака код Срба има локални значај, па се и њихови називи у српском језику сврставају у речи локалног карактера.
Калемљење воћака на српском тлу ширило се од досељавања наших предака наовамо, а посебно место имало је на црквеним и манастирским поседима у Средњем веку. Неке се воћке, нпр. јабука будимка, будимлија или будимњача (како се у Поцерини данас зове), везују за немањићку државу и време Светога Саве, али се најснажнији развој воћарства везује за XIX век, када је са пропадањем Турске царевине у српским земљама оснажен државотворни и друштвени живот.
Највећи број аутохтоних или одомаћених калемљених и гајених сорти воћака код Срба има локални значај, па се, сходно томе, и њихови називи у српском језику сврставају у речи локалног карактера. Сасвим незнатан број воћака, чија су имена раширена на целом штокавском подручју, спадају у ред општепознатих. Међу њима поменимо јабуке будимку и колачару, крушке јерибасму и караманку, шљиве белицу/бјелицу и маџарку.
Такуша
Такуша је стара сорта, коју су у исхрани користили и стари Словени, правећи од ње чувено старословенско пиће „водњику“. У нашој земљи срећемо је спорадично, претежно у Западној Србији, и то углавном у виду старих стабала. Родна је, редовно рађа и дуговечна је. Стабла ове сорте могу да живе и 200 година. Рађа и без велике неге и у скромним условима. У повољним условима принос по једном стаблу може бити од 200 до 400 килограма. Дрво је бујно, круна широко пирамидална и ретка. У висину може да порасте и до 20м, а пречник круне може да досеже и до 10м. Има велики угао гранања. Рађа на кратким и дугим гранама.
Плод је ситан, чиграстог облика, на средње дугој петељци. Покожица је жута са зеленим нијансама, на сунчаној страни преливена бледим руменилом. Месо је бело, сочно, опоро винастог укуса са слабом аромом. У нашем климатском подручју сазрева крајем октобра. У складиштима се може чувати 3 до 4 недеље. Након тога месо почиње да гњили месо. Плод издржава добро транспорт приликом бербе. Такуша је сорта отпорна на мраз, и стабло и цвет. Добро успева на стрмим теренима, на свим типовима рандомизираних земљишта. Отпотна је на све типове патогена проузроковача болести, па се због тога препоручује за гајење у биљној органској производњи. Може се гајити на надморским висинама од 700 до 1.000м. Плод такуше користи се у свежем стању као конзумно. Може се користити и за сушење, прављење сокова и мармеладе.
Називи откривају порекло
Тако се поред назива караманка као најраширеније форме за крушку пореклом из турске покрајине Караман (У ливади крушка караманка, нар. пјесма, Вила 1868, Речник САНУ), на терену срећу и друга образовања: карабанка (Космет), карамајлија (Мачва, Колубара), караманшница (Сарајево). У круг воћарских термина потпадају и називи за болести воћа (старији и новији), па и лексика којом се изражава нпр. сам развој какве аномалије воћке или њенога плода (смолоток, рогачење).
