Међу бројним умерено-континенталним и суптропским воћним врстама, крушка заузима једно од централних места у људској исхрани. Она је од старина гајена у баштама љубитеља воћа на свим континентима. Са развојем воћарства, њен значај је растао, тако да сада у светској производњи, међу јабучастим врстама, долази на друго место, одмах после јабуке, док у међународној трговини заузима четврто место, после агрума, банане и јабуке. Крушка спада у ред најрентабилнијих воћних врста јер њени плодови, после јабуке и језграстог воћа (орах, лешник и бадем) имају веома дугу сезону потрошње. Потрошња крушке почиње у другој половини јуна, а завршава се крајем априла. Поред конзумне (стоне) потрошње, њени плодови могу се користити и у конзервној индустрији, као и преради у компот, џем, мармеладу, сок и за справљање ракије крушковаче. Крушка је једна од најстаријих воћних врста.
И зашто кажемо „пао с крушке“?
О распрострањености крушке и значају њених плодова у исхрани античких народа постоје писани трагови и артефакти тога времена. У средњем веку, за време Немањића, крушка је гајена у долинама Ибра, Западне Мораве, Расине, Топлице, Тимока и Лима. „Нисам пао с крушке“ – рећи ћe неко кад хоће да истакне како није луд, глуп, наиван, блесав, будала и сл. Зашто баш с крушке? Због чега су глупост, смушеност, нељубазност и сличне негативне људске особине повезане управо с тим, а не са неким другим дрветом или воћком (рецимо, јабуком, или трешњом и сл.)? Објашњење за то може се наћи у књизи Речник српских народних веровања о биљкама. „У супротности са јабуком“ – пише ту Чајкановић – „крушка се сматра за зло дрво, за дрво злих демона. У народним приповеткама под крушком скупљају се ђаволи… На крушци налази се и вештица. Да крушка може имати за вештице привлачну снагу, види се и из једне славонске варијанте познате формуле коју вештице говоре кад се мажу машћу да би полетеле: ’Ни о кладу ни о пањ, ни о дрво ни о камен, ни о крушку Тодорову’. Стара крушкова дрвета код нашег су народа на злу гласу.“ Иако је крушка, по Чајкановићу, „у старој религији, извесно, имала бољи углед и чак уживала известан култ“, за шта се наводе и бројни примери, наш народ ју је углавном доживљавао као „зло дрво“, на коме се скупљају демони, ђаволи, вештице и друга зла чудовишта, па чак и сама Смрт. Зато је оне који би се случајно нашли у том друштву, на крушци, па пали с ње, народ сматрао лудим, глупим, неразборитим и сл. Међутим у неким крајевима крушка има и боље углед у народу. Тако се у околини Ђевђелије народ на други дан Васкрса скупљао и са свештеником ишао до старе крушке коју је свештеник причешћивао. Овај чин представља симболичну жртву крушци.У српском народном предању крушка се такође користила за магијско одстрањивање болести. Такође се крушка често приносила као дар душама мртвих. У неким крајевима током празника на крстове покојника њихови рођаци стављају крушке.
Како је крушка освојила свет
Крушка (лат. род Pyrus) врста је дрвенасте биљке из породице Rosaceae. Постоји преко 6.000 култивара домаће јабуке. „Дивље“ врсте рода Pyrus могу хибридизовати, слично осталим родовима у потфамилији јабука (Maloideae), али се природни ареали ових врста не преклапају и тиме је појава хибридизације била спречена. Са неолитским ширењем пољопривреде, људи вештачки доводе у контакт „дивље“ врсте и почињу доместификацију. Постоје два назива за доместификоване (домаће) крушке – Pyrus communis (европска) и Pyrus pyrifolia (далекоисточна). Ове две врсте (и њихови култивари) настале су кроз два независна процеса доместификације, пре 500. п. н. е. Неки култивари европске домаће крушке су можда настали хибридизацијом P. communis са врстом P. reqelii. По Вавилову, доместификована крушка води порекло са простора Централне Азије, тачније Севернозападни планински предели Хималаја одликују се великим богатством форми крушке. Потрага за тачним местом настанка крушке потврдила је научну претпоставку угледног совјетског биолога и генетичара Николаја Вавилова (1887–1943) да се извор неке биљне врсте налази на оном географском подручју где је њена разноликост највећа. Према истом научнику, 15 врста које припадају овом роду су преци племенитих и данашнјих сорти крушака. Касније се с овог подручја ширила у Иран, Малу Азију па преко Грчке у Европу и на остале континенте. У наше крајеве, претпоставља се да су прве питоме крушке донете из Грчке и Турске, а касније и са подручја данашње Италије. Према подацима светске организације ФАО (2013) износила је нешто више од 25,2 милиона тона. Главни произвођач је Кина са 17,3 милиона тона, што чини чак 60% од укупне светске производње. За њом следе САД, Италија,Аргентина и Турска. Највећи произвођачи крушке у Европи су Италија, Шпанија, Белгија и Француска, како по укупној производњи, тако и по укупним површинама под крушком. За сортимент крушке је карактеристично да није тако динамичан у односу на јабуку и другу врсту воћа. У производњи у свету данас доминирају сорте које су створене у 18 и 19 веку, као што су: вилијамовка, конферанс, фетелова, друштвенка, боскова бочица и друге. Разлог је тај што је дуг процес у оплемењивању ове културе, као и у чињеници да је врло тешко уклопити у једној сорти особине високог квалитета плода и отпорности према значајним патогенима. Потребан је већи број година повратног укрштања, а при томе имамо полигени карактер у наслеђивању ових значајних агрономских особина. Према подацима Привредне коморе Србије, извозимо ово воћа на страно тржиште, пре свега руско, а грађанима преостаје да купују увозне сорте крушке за конзумацију по двоструко већим ценама од домаћих. То говори о неорганизованој и скромној производњи овог воћа, односно недостатка сировине за домаће потребе. Потрошња крушке у Србији је мала и скромна и износи 1 кг по глави становника, за разлику од Европе, где она износи 5 кг по глави становника. Приноси из године у годину веома варирају, тако да приноси могу бити у једној години 68.752 тоне, а већ у следећој 33.645 тона. Сирова крушка је 84% вода, 15% угљени хидрати и садржи занемарљиве количине протеина и масти (погледајте табелу). Крушка у сервирању од 100 g пружа 15 грама угљених хидрата, занемарљиву количину масти и протеина, и 57 калорија. Она је умерени извор прехрамбених влакана и не садржи друге есенциалне нутријенте у знатним количинама (табела, USDA националне базе података нутријената).
Старе аутохтоне сорте крушке
Караманка
Наша земља је богата великим бројем старих аутохтоних воћа који су се гајиле или се гаје на нашем подручју од давнина. Међу крушкама, поред старе Лубеничарке,односно Бостанке, наш народ највише је садио стару добру Караманку. Караманка је посебна сорта крушке, веома старог порекла. У Србију је стигла из Мале Азије, из града Карамана по ком су је и “крстили” у нашем народу. А ушла је и у народну песму и на поштанску марку. Дрво Караманке средње је бујно и може расти у висини и до 12 м. Плод сазрева у другој половини августа, крупан је и тежак од 150 до 200 грама. Плод је жуто-браон боје, сочан, ароматичан, слатко-накиселог укуса, у сушним годинама има опор укус. Када се млада Караманка засади врло рано почиње да рађа и прородева редовно. Битан разлог због чега је Караманка толико распрострањена је чињеница да је готово имуна на болести, мразеве, сушу, топлотне ударе и врућ ветар. Не захтева посебна третирања и погодна је за органску производњу. Цветни пупољци измрзавају тек на температури од -25,5 °Ц. Слабија особина ове аутохтоне сорте крушке је опрашивање. Полен јој је лош, опрашивачи непознати. Калеми се са дивљом крушком и дуњом БА-29. Идеална је за садњу у дворишту јер ће правити леп хлад, а деца ће безбедно моћи да се пењу по њеној крошњи и беру плодове без страха од пестицида.
Лубеничарка (Бостанка)
Аутохтона сорта – Лубеничарка односно Бостанка je, стара српска сорта овог воћа. Некада су је наши преци радо садили јер је врло отпорна на све временске услове, велике мразеве и честу болест која напада воће, као што је чађава краставост. Добила је име по лубеници јер изгледа тако – покорица јој је зеленожута, а месо розикасто до тамноцрвено. Плод је ситнији, слатко-киселог укуса, врло сочан. Сазрева почетком августа. Дрво лубеничарке расте у висину до 3 м. Прве године род је мањи, а са годинама све обилнији. Код калемљења важно је знати да најбољи роди на дуњи БА-29. За подлогу се користи и дуња МА. Због изузетне отпорности коју смо већ поменули и због све учесталије органске производње у Србији, ова домаћа сорта крушке враћа се у српске баште и дворишта.
НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ
Добро јутро број 576 – Април 2020.
