Spiroheta borrelia, која изазива лајмску болест, у тело улази убодом крпеља који у свом трбуху садржи ову бактерију. Због тога све летње активности – боравак у природи, на трави и у шуми, могу да буду јако опасни ако се на време не обрати пажња на евентуалне промене на кожи. Према истраживањима наших епидемиолога, њихова активност је највећа у јуну.
Прва фаза болести карактеристична је по црвеним прстеновима на месту убода и ако прође неопажено, може лако да се догоди да пацијент уђе у други стадијум, током којег се инфекција шири на цео организам.
– Лајмска болест је системска инфекција којој могу да подлегну апсолутно сви. Наш најмлађи пацијент имао је само шест месеци, а најстарији 85 година. Заједничко им је то да их је негде, неосетно, убо крпељ и пренео ову заразну бактерију – рекла је епидемиолог др Радмила Дмитровић, која се овом болешћу бавила од самог почетка, од када је 1987. године регистрован први пацијент у бившој Југославији.
Бактерија која изазива ову болест у крви кпреља доспева преко крви глодара, којом се ови инсекти хране. Крпељи се хране само неколико пута у животу и док прелазе из фазе ларве у фазу лутке, исисају крв глодара која, ако је заражена бактеријом, чини да се крв крпеља зарази. После тога, довољан је убод у кожу човека да би се бактерија пренела у организам.
Нису сви крпељи заражени овом бактеријом. Према истраживањима наших епидемиолога, око 30 одсто крпеља у Београду има у себи ову опасну бактерију. При Градском заводу постоји и Саветовалиште за лајмску болест, где могу да се добију све неопходне информације и савети.
Први стадијум болести обично пролази неопажено и то је најопасније. Од пресудног је значаја да се пацијент који посумња да је после убода крпеља заражен овом бактеријом на време јави лекару, јер постоји прописна терапија која спречава да болест пређе у други стадијум, који је много опаснији. У другој фази, бактерија напада коштани и нервни систем – одлази на зглобове, срце и нерве.
Ова болест спада у ред релативно скоро откривених. Бактерија је први пут изолована тек осамдесетих година прошлог века. Као најбољи вид превенције препоручује се самоконтрола, тј. преглед сопственог тела после дужег боравка у природи, да би се на време открила евентуално присуство крпеља на кожи. Док мили по кожи, крпељ се не осећа, а ретки су они који осете његов убод. Ако се пронађе, неопходно га је одстранити. Најефикаснија је примена пинцете, чији се врхови прислоне уз саму кожу да би се он у потпуности извукао. Не сме да се притисне његов трбух, јер је у њему бактерија, која би због притиска сама „улетела“ у организам. У сваком случају у којем самоиницијативно вађење крпеља из коже има сумњив исход, најбоље је посетити лекара. Када се почне с терапијом, важно је да пацијенти сами не прекидају и не одређују дозе и количине прописаних лекова.
Светска здравствена организација окарактерисала је ову болест као још једну са „црне листе наслеђа за 21. век“. Ипак, истраживања спроведена у Брукхевен националној лабораторији на Лонг Ајленду у Њујорку, довела су научнике надомак вакцине против ове веома тешке и опасне инфекције изазване лајмовом бактеријом, коју углавном преносе крпељи, буве или обади.
