ЗЛАТИМИР РАДОЈКОВИЋ, ОПАНЧАР ОД СВОЈЕ ДЕВЕТЕ
Кад узмеш опанак у руке он лаган ко перце, а кад кренеш да га правиш тежак је као сами ђаво. Прсти отекну, у кожу се увуче црнило које переш соном киселином да се пред људима не би брукао, душу обузме туга јер немаш коме да га продаш. А он леп, мирише на давнине, када су га куповали једном годишње о вашарима, носили у посебним приликама и дичили се њиме. Данас га још ретки праве, они који су њиме заражени од детињства, који и даље верују да ће српски опанак обићи свет, ако не на ногама, оно бар као украс. Златимир Радојковић из села Милошевца код Велике Плане је више волео фудбал, али га је отац „чврстом руком“, као дечака од девет година, убедио да је у опанку перспектива.
– Ја сам дете опанчара, радим од своје девете године. Убио ме отац, па ме нагрдио што сам волео да играм фудбал, ал он није дао. Прво научи занат, па после на фудбал. Шта да кажем, бавим се овим педесет и нешто година – започиње своју причу опанчар из Милошевца.
Жуљеви отекли прсти, а у кожи црнило
Показује жуљаве прсте отекле од рада. У кожу се увукло црнило, не може да га опере, да изађе, као да је рудар а не опанчар:
– Кад гледаш овако, узмеш ови опанци у руке, оно лако ко перце, а тешко је. Ја сам прао ноћас руке са соном киселином, све црно остаје. То је вегетабилна кожа и оно ти се црне руке ко да си угаљ товарио.
Окреће пар сјајних опанака по рукама. Кожа сија, мислиш лакирана, одмах се човек запита од чега ли су, коју је то кожу користио, кад су такви. А, он наставља:
– За израду се највише користи, доле за доњи део, телећа окрајина или врат. Горе за плетење пре је било, до кад су кучићи могли да се користе, од кучеће коже, која је била најбоља. Сада тога већ 23 године нема, нити би имао ко то да штави. Ради се од козје коже, најбоља је козја кожа и то да је добро уштављена, да могу ја лепо да урадим опанак. Кад није добро уштављена, онда не може ни опанак да испадне ваљан.
И шаблони од оца остали
Да би опанак од самог старта био како треба, потребни су и добри калупи. Њему су калупи остали од оца опанчара у наслеђе.
– Ееее, то су стари калупи, тога више нећеш да нађеш. Нигде. Стари су по шесет, седамдесет година и то се раније радило у Суботицу, то су били најбољи калупи. Ја сам чуо од оца да то су Немци радили, ти калупи. Мој отац је сачувао две серије и ја сам једну нашо, од некога покојнога Лаке што је умро. Он је из Раче Крагујевачке био и то сам тамо покупио – каже.
Што је покупио, покупио је. За себе има довољно, а други већ ни не раде тако.
– Ја имам за мене, ал право да ти кажем више ми се и не ради, јер ту нема неке вајде велике. Пре је било, док је била Југославија и море, ја сам у Опатију и Цриквеницу продаво. Сад сужено тржиште, народ слабо купује. Ево сад што сам изложио овде на штанду продо сам само један пар за цео дан. Мен’ се то не исплати – жали се Златимир.
За себе има и наслеђене шаблоне који се поклапају са калупима, те је његов опанак врхунске израде:
– Ја имам шаблоне које сам сачуво од оца и по њима радим. Калупи су ми исто од оца, тако да ми се слажу са шаблони. Ја скројим прво ђон, потопим га у воду, одстоји једну ноћ у воду и сутрадан нашијем. Кад нашијем ја онда навлачим на калуп.
Шивење, калуп, премет
На питање са чиме се нашива, мало се штрецнуо:
– Па, са опуту! То је опута мало јача, вадим је од средине коже да се не би искидала. То се зове шивење. И кад сашијем, онда га навучем на калуп, утврдим, са стране метем два-три ексера да то има своју симетралу и онда се суши то. Нећу да радим док је влажно, јер кад радим преплет онда ми преплет затеже шивење и не испадне како треба. Него се сасуши за три, четри сата, е онда узнем лепо и радим премет.
И наравно, прекидамо га у пола речи, јер шта је сад „премет“, њему тако једноставно, а нама лаицима потребно да схватимо?
– Премет је оно што иде преко опанка – одговара. – Вата шивење лево – десно, лево – десно, кад то урадим онда радим лозицу. Ја лозицу радим ситно, не радим ко други. Лозица иде изнад премета, на врх риса, поврх риса, она уједно служи као украс опанку. Што је ситније урадиш, то је лепша. И кад сам то завршио, е онда на крају преплет. Да га улепшам.
Да није љубави…
Ни то не ради једноставно, све је код њега спој вештине, знања и љубави, јер да није тог основног састојка – љубави, ни опанци не би били лепи.
– Ја не радим обични, ови јулци, како то раде неки самауци (самоуци). Немаш сад у Србији да нађеш дво-троје мајстора да кажеш добри мајстори, да знају да направе опанак. Ово све ништа. Нема, опанак мораш да научиш да направиш. Ево има Миле из Бресја, ја и Зоран зна из Трновче. Нема, не верујем да има више да кажем – е ово је мајстор. А, мајстор мора да зна занат. Питамо шта је најбитније приликом израде опанака?
– Све је најбитније, и како урадиш шивење, ако крупније набодеш оно испадне грубо. Од шивења ти све зависи. Tи, ако си шивење урадио да буде ситније, онда оно друго не можеш крупније. Све исто, да све буде исто и рука сигурна, потребно је најмање годину дана вежбања.
Златимир вежба већ, ево, педесет и неку годину за редом.
– Ти, ако не знаш да сашијеш опуту – објашњава – а опута се прави ручно, мој отац је имао шапинац нож, звали га шапинац зато што га је тај човек који је правио опанчарсе ножеве савио као срп, онда ништа не знаш. Тај човек је умро, те сам морао да научим да направим опуту са скалпелом и ја сад жмурећки могу да је искројим.
Зашто није примио сертификат
Oсим веште руке опанчара, у занату је битан и алат, а како са њим другује од детињства, Златимиру је била увреда када је дошло време за то да добије сертификат од неког ко не зна шта је „фаркиш“.
– У опанчарском занату првенствено се користе нож, шило, бода, фаркиш и кашика. Што ја нисам узо сертификат? Па, дошо тај што треба да ми да сертификат за опанчарски занат, реко „шта је ово“ и ја му показа. Он не зна шта је, а он ће да ми да сертификат. Реко хвала ви, мен› тај сертификат не треба. Знаш шта је фаркиш? Фаркиш је од шимшировог дрвета урађено и служи да углача опанак да ти мислиш да је то лакирано, а оно нема грам лака. То сви опанчари имају, неко га прави од вишњевог дрвета, ја сам од шимшировог. То кад изглачам, то је опанак само тако – показује рукама на опанке изложене на штанду.
Један пар се посебно издваја. Црвени, боје косовског божура, ситно плетени, сијају, не можеш да их не уочиш на прву. Прво њих, а после све друге, ништа мање лепе, ни мање сјајне, само мање уочљиве.
– Све опанке правим, донесеш ми мустру и кажеш оћу такав и такав. Конкретно сад радим српски опанак. Без кљуна су женски, са кљуном су мушки, мада негде носу са кљуном и мушки и женски. Радим шопски, радим влашки, гламочки. Најзахтевнији је опанак кљунаш од кучеће коже са дванаест кукица. Ја кад кажем дванаест кукица то само опанчари знају шта је то. То је толико ситан рад да се ради седам дана. То је да се џабаишеш и посла, и пара, и свега. Мени много дугачко траје тај рад, а муштерија треба да да двеста евра за тај пар опанака. Са овом козјом опутом то и не може да се ради, радило се само са кучећом јер се кучећа расеца на најтању па испадне као конац. Кад гледаш мало више у њега оно ти затреперу очи. Е то је мајсторлук. То ретко ко зна да уради.
Хвали се мало Златимир, тек толико да заборави муку око набавке коже, јер је фабрика у Руми, која је штавила кожу, продата Италијанима:
– Продали су једину фабрику коже коју смо имали у Руми. Мени је тај директор знао да да кожу и да платим на почек, на поверење и увек сам му платио. Убедљиво најбољу кожу су они радили, телећу окрајину и врат и козјачу. Више нема ко да уштави такву козјачу као Рума, сад штаве мешају шишарку, а људи штавили са танином. Па кад ја купим од њих, па кад исфаркишем, јаоооо како је то лепо. Имао сам је до скоро, јер сам купио седамдесет бала. Сад купујем од неког из Стапара, али није то то. Уштављена, али није то то. Кад нема кише добар је и град, али није то то.
И, кад је све већ на издисају и Златимир размишља да окачи опанак о клин. Што је урадио урадио је, леба више нема у овом занату.
– Још ову годину и нећу више да их уватим у руке, ту више леба нема – наставља своју причу. – Идем по вашаре. Ево сад сам сам овде продо само једне крзненке и један сувенир. Па јел се то исплати, нема ни за бензин. Нема млађег опанчара од мене, а мени је шесет година.
Упитасмо, на крају, има ли неке машине која би могла да олакша посао. Одговорио је показујући поново испуцале, црне прсте, на шакама огрубелим од тешког рада:
– Ма каква мааашина!!! Сад ми жао што сам опро руке, са соном киселином сам их прао. Па видиш кавки су ми прсти црни. Срамота ме да изађем пред муштерију, набрекли ми прсти. И није ми то криво, криво ми је што ће занат да изумре.
Седа на столицу, уморан више од сазнања да је близу растанак од опанка, него од непроспаване ноћи и доласка у Београд.
Нестаје лалински опанак
– Последњих годину дана је толико опао посао, не знам шта се дешава. Нестаће све као и лалински опанак. Задњи мајстор за лалински опанак је био неки Пера из Панчева. Он умро и ево нема ко више то да прави – каже Златимир.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
