До лековитог биља се долази гајењем и сакупљањем у природи. Површине под гајеним лековитим, ароматичним и зачинским биљкама у Србији варирају од 2.000 до 3.000 хектара годишње, при чему се највише гаји 20-25 врста као што су питома нана, камилица, морач, тимијан, бели слез, першун, невен, мирођија, босиљак, оригано, жалфија… Процењује се да је у овој производњи ангажовано око 50.000 људи. Сакупљањем лековитог биља бави се и од тога живи 4.000-5.000 становника, док откуп организује 30 до 40 мањих и већих фирми. Највише се прикупи клеке, липе, зове, хајдучке траве, кантариона, белог слеза и мајкине душице. Процењује се да површине под гајеним лековитим, ароматичним и зачињским биљем у Србији могу бити и два-три пута веће. О исплативости ове производње сведочи податак да је у првих шест месеци 2014. године Србија извезла 1.800 тона лековитог, ароматичног и зачинског биља у вредности 7,6 милиона долара, док је истовремено увезено 1.184 тоне у вредности од 4,4 милиона долара. Увозимо етерична уља, козметичке и друге прерађене производе од лековитог биља. Извоз се повећава из године у годину. Тако је у 2017. из Србије извезено лековитог биља у вредности од 16 милиона долара. Шансе за већу производњу су у повећању извоза, али и супституцији увоза. Препорука стручњака је да се лековито биље у Србији у плантажној производњи може успешно гајити на целој територији републике, уз обавезну примену добре пољопривредне праксе Глобал Гап и принципа органске пољопривреде.
А како то изгледа у пракси питали смо породицу Црепајски из Баваништа којој је производња лековитог биља породичан посао. Дејан је носилац пољопривредног газдинства и овај посао наследио је од покојног оца. Родитељи овог младог пољопривредника својевремено су радили у погону „Центропроизвод“-а за лековито биље који се налазио у овом јужнобанатском селу. Отуда и интересовање за производњу лековитог биља. Дејан каже да је највећи капитал који је наследио заправо искуство његових родитеља јер они који ову производњу започну од нуле све промашаје морају да осете на својој кожи.
Црепајски су око 10 хектара земље определили за производњу лековитог биља.
– Нана се на њиви сади из талона и тај посао је урађен крајем децембра прошле године. Милодух је засејан месец дана касније. Коприва се такође сади из талона што смо урадили средином јануара. Матичњак је вишегодишња биљка и он је прошлогодишњи. Плодоред је веома важан. Примера ради, нана се две године може садити на истој парцели, а затим се мора направити пауза од најмање годину дана. Животни век матичњака је пет година и опет се производња може зановити на истој њиви али ми то не радимо. Милодух је такође вишегодишња биљка, објашњава Дејан.
Припрема земљишта за производњу лековитог биља иста је као и код ратарских култура. Производња подразумева изостанак употребе хербицида, тако да се засади окопавају. Ипак, за прихрану овај домаћин користи вештачка ђубрива. Ово је један од разлога због којег се његова производња не може сврстати у органску. Као други, не мање битан је, како каже, немогућност да парцеле заштити од третирања усева хемијским средствима комшијских њива.
Сем примарне производње, Дејан се бави и откупом од других примарних произвођача и дорадом. Биље осуши у властитој сушари и селектира га одвајањем стабљике и листова које разврстава на крупније и ситније. Прва класа сваког биља је крупан лист.
-Највећи проблем у овом послу је пласман. Ја имам унапред обезбеђене купце. Одређене количине производим за Институт за лековито биље „Јосиф Панчић“, фирме „Јелигор“, „Херба“ и друге. Са представницима ових фирми почетком године се договорим која ће бити откупна цена, мада је она стабилна у последњих 20 година. Разлика може бити 10-15 динара по килограму. Насупрот откупној цени све остало је поскупело укључујући нафту, ђубриво и радну снагу. Примера ради, од једног ланца земље под лековитим биљем могло је да се живи, а сада једва и од 10. Килограм крупног листа продаје се за 400 динара, остало је јефтиније. Дакле на цену утиче који део биљке се продаје, гранулација и још неки фактори, каже Дејан.
Његова рачуница показује да је зарада од лековитог биља равна заради повртарске производње која је захтевнија и немогућа је без заливања, а већа је од зараде у ратарству за 30 одсто. Примарна производња и дорада подрзумевају пуне руке посла током целе године. Прошлогодишњи першун обран је априла, следе коприва, зова, камилица, крајем јуна и почетком јула скидају се матичњак и нана… Цео посао, укључујући дораду, паковање и испоруку завршава се новембра када се радовима на њиви покреће нови циклус.
Пише: Јасна Бајшански
