Једногодишње, двогодишње, луковичасте и жбунасте биљке, пењачице и дрвеће – све биљке могу да имају зачинска и лековита својства, а у већини случајева употребљавају се листови, али и други биљни делови као што су корен, цвет, семе, плод, а ретко и кора дрвета.
Неке врсте зачинског и лековитог биља отровне су за конзумирање, те је због тога пре њихове конзумације потребно проверити да ли су дозвољене за људску и животињску употребу. Такође, пре него што биљке употребите у медицинске сврхе обавезно се посаветујте са лекаром, ради утврђивања да ли је употреба безбедна за здравље.
Органска производња зачинског и лековитог биља заснива се на природним процесима и употреби органских материја у процесу производње. Под појмом лековито биље из органске пољопривреде сматра се:
– сакупљено самоникло биље – за самоникло лековито и зачинско биље сматра се да је из органске производње ако је сакупљено на ограниченом простору, уз поштовање свих законских одредби у погледу сушења, складиштења, етикетирања и транспорта, у складу с принципима органске пољопривреде;
– непрерађене или осушене лековите биљке произведене по принципима органске пољопривреде – плантажна производња зачинског и лековитог биља;
– производи од лековитог биља вишег степена прераде добијене прерадом сировина које су произведене по принципима органске пољопривреде – нпр. етарска уља.
Зачинско и лековито биље врло је погодно за гајење у складу с принципима органске пољопривреде из неколико разлога – лако се гаји, лепо изгледа и у многим случајевима нема проблема са нападом штеточина и болести.
Поред тога, гајење зачинског и лековитог биља повећава разноврсност баште, што је једно од начела органског система производње, а многе врсте привлаче корисне инсекте које имају улогу предатора, или пак долазе на шаренолике цветове да уживају у полену и нектару.
Пчеле привлачи боражина, медуника, жалфија, тимијан и нана, корисни инсекти највише воле невен, коморач, хајдучку траву, маслачак, анђелику и коријандер, док лептире и мољце привлачи лаванда и поточњак.
Избор биљних врста за гајење
Садите биљке по сопственом укусу, бирајте их због мириса, листова, кулинарских својстава или једноставно због лепоте. Зачинско и лековито биље можете мешати и са цвећем, жбуњем и поврћем, што су пожељне комбинације у условима органске пољопривреде.
Биљке које подносе сенку
Зачинске и лековите биљке којима прија хладовина успевају у близини жбунова или поред дрвећа. То су следеће биљке: ивица, метиљка, патуљасти гавез, зеленика, љубичица, медуника, лазаркиња, љиљан и напрстак.
Биљке које подносе сушу
Лековите и зачинске врсте које подносе сушу изгледају одлично кад расту на потпуно осунчаном месту и на добро оцедном земљишту, те их због тога треба сејати у део баште који је природно сув. Ове биљке једнако добро успевају у саксијама и у башти. Да би земљиште при основи биљака остало суво, око биљака је пожељно ставити шљунак. За сушне пределе препоручују се чубар, морач, коријандер, лан, пелин, лаванда, рузмарин, жалфија, тимијан, чемпресолика сантолина и кари.
Биљке за влажна земљишта
Зачинско и лековито биље коме прија влажно земљиште најбоље успева на природно мочварним местима, а такве средине можете направити и на свом газдинству формирајући језерца око којих ћете сејати жељене биљке. Током лета потребно је да одржавате ниво воде у језерцету. Влажно земљиште погодује следећим врстама: арника, одољен, селен, усколисна боквица, велебиље, конопљуша, суручица, водена метвица и валеријана.
Избор биљака зависи и од температуре подручја, те се у складу са тим бирају одређене зачинске и лековите врсте.
Биљке врло отпорне на ниске температуре – одољен, бели слез, линцура, ким.
Биљке отпорне на ниске температуре – оман, камилица, лаванда, селен, црни слез.
Биљке средње отпорне на ниске температуре – враниловка, естрагон, морач, лан.
Биљке осетљиве на ниске температуре – босиљак, чубар, мирођија, мајоран, матичњак.
Биљке за стазе – одаберите ниске биљке које успевају у сувим условима као што су вркута, корзиканска метвица, пузави чубар и пузави тимијан.
Биљке за повртњаке – плодније земљиште какво је у повртњацима прија лиснатим биљкама као што су крбуљица, коријандер, чубар и мирођија. Најбоље је сејати их у пролеће, директно, када се земља довољно загреје.
Биљке у саксијама – многе врсте зачинског и лековитог биља веома добро успевају у саксијама. Користе се саксије различитих величина на чије дно је потребно ставити мало камења, а преко тога, саксију до врха напунити одговарајућим супстратом. За рузмарин супстрат је потребно помешати са ситним шљунком или песком ради бољег оцеђивања, јер рузмарину одговара сиромашно земљиште. Однос шљунка/песка и земље је 1:5. Биљке у саксијама је потребно често заливати, нарочито у време летњих жега, када се заливају сваки дан.
Биље погодне за живе ограде – то су следеће биљке: шимшир, дупчац, подубица, горска метвица, рузмарин (сорта Русмаринус оффициналис),лаванда (Лавандула ангуистофолиа).
Где гајити зачинско и лековито биље
Приликом заснивања производње лековитог и зачинског биља, произвођач мора испоштовати просторну изолацију земљишних парцела и прерађивачких погона од могућих извора загађења.
Тако се производња може одвијати на парцелама које су удаљене најмање 50 метара од саобраћајнице, односно 20 ако је парцела одвојена живом оградом или другом физичком преградом у висини најмање 1,5 м. Ради заштите од других загађивача (индустријски објекти) парцела мора бити на одређеној удаљености коју одређује инспектор за органску производњу и зависи од конкретних услова као што су положај терена, ветрови и слично.
Уколико произвођач истовремено производи лековито и зачинско биље по методама органске и конвенционалне производње, мора да обезбеди разграничење између два усева у ширини најмање 10 или 5 м уколико између њих постоји живи појас или физичка препрека у висини најмање 1,5 м. Произвођач је дужан да води одвојене књиге поља за обе производње, а у делу конвенционалне производње не сме се гајити ГМО.
Зачинско и лековито биље расте и успева у различитим условима, од неколико саксија поређаних дуж прозора па све до бујне баште. Приликом баштенског гајења, најбољи резултати постижу се планираном груписаном сетвом биљака према њиховим потребама за успешан раст.
Сетва и садња лековитог и зачинског биља
За директну сетву користе се адаптиране класичне или специјалне сејалице. Сетвом семена на стално место производи се само мали број лековитих и зачинских врста као нпр. кантарион, коморач, камилица.
Заснивање културе преко расада је најчешћи метод. Расад се за вишегодишње врсте производи у летњем периоду у отвореним лејама. Из расада се производи матичњак, тимијан, ангелика, ехинацеа, оригано, одољен. Недостатак овог начина размножавања је дуг период од почетка производње расада до првог рода – више од годину дана. У производњи једногодишњих врста практикује се зимска производња расада и летње расађивање на стално место. Овај начин је заступљен код врста које имају ситно семе као што су босиљак, мајоран и др.
Осим директном сетвом и преко расада, неке биљне врсте производе се вегетативним путем, као нпр. естрагон – столонима, а перуника ризомима. Садни материјал се сади у јесен или рано пролеће у отворене бразде.
Примена ђубрива у органској производњи лековитог и ароматичног биља
Основу ђубрења у органској пољопривреди лековитог и ароматичног биља чини употреба стајњака, течног стајњака и компоста, заједно са природним органско-биолошким додацима.
У том погледу, сточарска производња у комбинацији са производњом лековитог и ароматичног биља представља саставни део органског газдинства, да би се формирао заокружен циклус производње. Количина унетих органских ђубрива зависи од карактеристика земљишта и захтева гајене културе и мора бити идентична количини губитака жетвом и минерализацијом органске материје у земљишту.
Лековите и ароматичне биљке које се гаје због цвета приносом износе мало хранива, па се могу успешно гајити и на мање плодним земљиштима, уз минимално ђубрење (нпр. камилица). Супротно, неке културе (питома нана, матичњак) имају високе захтеве према хранивима и треба их гајити уз бољу обезбеђеност хранива.
Уопштено, биљке које се гаје за цвет и лист имају веће потребе и повољно реагују на ђубрење азотом, зачинске и лековите биљке које се гаје за корен повољно реагују на ђубрење калијумом, а врсте које се гаје за семе и плод најбоље реагују на ђубрење фосфором.
Заштита лековитог и ароматичног биља
У органској производњи, болести, штеточине и корови сузбијању се:
– правилним избором врста и сорти;
– правилним плодоредом;
– одговарајућом обрадом земљишта;
– подстицањем популација корисних биљака и животиња;
– уништавањем корова физичким и механичким путем и малчирањем земљишта;
– применом препарата који су дозвољени у органској пољопривреди.
Приликом избора врсти и сорти, треба бирати оне које су отпорне или толерантне на болести и штеточине, а правилним плодоредом умањује се коровска флора и узрочници биљних болести и штеточине. С обзиром на то да ни један хербицид нема дозволу за употребу у засадима лековитог и ароматичног биља, примена механичких мера сузбијања најраширенији је метод сузбијања корова.
Дозвољена средства за зашиту лековитог и ароматичног биља у органској производњи су Азадирацхтин, Пиретрин, Квазија, Ротенон и разна етарска уља.
Осим наведених, дозвољена си у друга средства која првенствено појачавају отпорност биљака и спречавају ширење штеточина, као што су различити чајеви, екстракти, смеше, који се справљају од различитих биљака. За борбу против гљивичних болести у органској пољопривреди користе се сумпор, бакар и калијумов сапун.
И саме лековите и ароматичне биљке садрже супстанце које чине основу специфичних средстава за заштиту биља која се користе као екопрепарати у производњи биљака.
Берба и чување зачинског и лековитог биља
Мале количине зачинског и лековитог биља могу да се беру током целе сезоне раста и да се користе свеже. Берба већих количина захтева другачији поступак. Како год да одлучите, берите пажљиво и тако да биљке не оставите голе, односно никад не берите више од трећине биљке одједном.
Ово правило не важи за биљне врсте као што су гавез или нана, оне могу да се орезују до земље два или три пута у току сезоне, без бојазни да ће им то сметати.
Вишегодишње биљке не берите пре него што се приме, а то је током или после друге године раста. Слабије биљке никад не берите, већ их оставите да нарасту. Најјачи укус већина зачинског и лековитог биља достиже непосредно пре отварања цветова. После тога, укус листова се мења јер биљка усмерава енергију на развој репродуктивних органа. Уколико не гајите биљку због цветова или семена, обавезно уклањајте све цветове, чиме ћете продужити производњу нових листова.
Биље које се суши треба брати са што мање влаге, по сувом, топлом али не и превише сунчаном времену. Идеално доба дана је после испаравања ноћне влаге, али пре него што сунце изазове испаравање осетљивих етарских уља. То је средина преподнева, зависно од климе и временских услова.
Да бисте избегли оштећивање биљака увек користите оштре маказе, а оно што оберете скупљајте брзо и одмах унесите у просторију да бисте смањили слабљење укуса и квалитет.
Листови и семе задржавају укус када се осуше, а ако се правилно складиште, могу да трају годину дана. Пре самог сушења одбаците све оболеле и оштећене биљне делове.
Постоје три начина сушења: биљке везане у букете, распрострте по равним површинама, а у продаји су и специјалне електричне сушилице. За који год начин да се определите, најбоље је да сваку врсту сушите засебно, јер се не суше за исто време. Биљке сушите на чистом, сувом, добро проветреном месту, без прашине и инсеката и ван домета директних сунчевих зрака.
Уколико зачинско и лековито биље сушите у букетима, правите мале – онолико биљака колико може да стане у шаку. Букете окачите наопачке, а преко зрелих цвасти лабаво вежите папирну кесу или новине, да бисте сакупили семе.
Биљке за кување које се добро суше су: ловор, нана, рузмарин, жалфија, тимијан. Оне које се суше за украшавање су љосковац, мак, котрљан, чешњак, хајдучка трава.
Уколико сушите биљке на равној површини, откините листове са сваке стабљике и поређајте их у једном слоју на предвиђену површину. Крупније листове повремено окрените, да би сушење било равномерније, а труле листове уклоните. Биљке су спремне за употребу када постану круте на додир, а када их згњечите треба да се мрве. Осушене биљке спакујте у посуду са херметичким затварањем (нпр. стаклене тегле), да бисте спречили да упију влагу из ваздуха, и ставите их на затамњено, прохладно, суво место.
У специјалним сушарама време сушења се драстично смањује у односу на природне методе. Тако сушење траје неколико сати, а у модерним постројењима неколико минута. Постоји више типова сушара: тунелске, сушаре са коморама и са транспортним тракама. Температура у сушарама зависи од типа сушаре, али и од врсте која се суши. Тако се ароматичне врсте суше на 40 до 45 Целзијусових степени, док врсте које садрже алкалоиде, танине и слузи могу да се суше и на вишим температурама (60-70 степени). У сушарама које суше врелим ваздухом температуре 200-1.000 ºЦ, сушење траје свега 2-5 минута.
За биљке чији листови се не суше добро (босиљак, першун, коморач, влашац) препоручује се замрзавање. Њиме се чува укус, али не и изглед биљака. Пре замрзавање биљке оперите, исецкајте и ставите у посуду за коцкице леда, сипајте воду и ставите у замрзивач. Када се коцкице замрзну, извадите их и ставите у пластичну кесу или кутију и држите док вам биље не затреба. Јелу се додају при крају кувања, а нарочито су погодне за супе, паприкаше и сосове.
На великим површинама жетва лековитог и ароматичног биља изводи се машински.
За жетву врста које се гаје ради корена користе се прилагођене машине за вађење кромпира и шећерне репе. Жетва листа или хербе обавља се више пута годишње косачицама са самоутоварним тракама којима се жетва обавља у једном проходу. За жетву цветова користе се самоходни комбајни или ношени берачи, а жетва зрна, односно плода одвија се обичним житним комбајнима.
Популарне врсте зачинског и лековитог биља
Босиљак
Ово је лековита, зачинска и украсна биљка. У лековите сврхе користе се цветна стабла, а као зачин – свежи листови. У прехрамбеној и парфимеријској индустрији користе се етарска уља. Босиљак је биљка која се користи у медицинске сврхе, конкретно у случају желудачних сметњи, мањка апетита, нервозе и несанице. Као међуусев одбија разне штеточине паприке, парадајза и повећава њихову отпорност, и због тога пожељно је гајити га између редова поменутих врста.
Најбоље успева на плодном, лаком земљишту. Топлољубива је биљка и воли сунчани положај и захтева редовно заливање. Гаји се из расада на растојању 30-40 x 25-30 цм по две биљке, или директном сетвом семена почетком маја на растојање 40-50 цм.
Камилица
Користи се цела биљка за компостирање, а цваст за чајеве, као благо средство против упале коже и слузокоже. У органској пољопривреди чај од камилице користи се за дезинфекцију семена пре сетве, а привлачи и инсекте и поспешује раст парадајза.
Захтева земљиште неутралне до слабо алкалне реакције, а успева и на сиромашним, заслањеним земљиштима. За нормалан развој потребна јој је температура 20-30 ºЦ. Највише воде захтева у фази клијања, у почетку развоја стабла па све до цветања. Сеје се у јесен, од краја августа до средине септембра, и у пролеће, почетком марта, на размак редова 10-15 цм. После сетве земљиште треба поваљати, да би се успоставио бољи контакт између семена и земљишта.
Коријандер
Ово је зачинска, лековита и медоносна биљка. У био-башти је добар за заштитне појасеве, такође привлачи инсекте, а посебно пчеле.
Захтева плодна структурна земљишта, а не подноси кисела и глиновита. Потреба за водом је изражена у фази гранања, цветања и стварања плодова. Сетва је средином марта, широкоредно 25-30 цм или као појединачне биљке.
Нана
Нана је вишегодишња зачинска лековита биљка од које се користи лист, надземни делови и етарско уље против болова у стомаку, за дезинфекцију, а из њега се производи и чисти ментол који има бактерицидно дејство. У башти одбија купусара и лисне ваши, те је нану добро гајити уз купус.
Погодују јој хумусна, структурна земљишта и одговара јој већа количина падавина. До цветања се залива са 20-25 мм недељно. Сади се столонима из старог засада, у јесен, у септембру, и у пролеће (крај марта или почетак априла). Растојање је 5-15, а дубина 10-15 цм.
Рузмарин
Рузмарин је мирисан зачин и веома декоративан жбун. Привлачи корисне инсекте и добро је гајити га уз пасуљ, боранију, купус, шаргарепу, бели лук и жалфију.
Не захтева много хранива и најбоља су баштенска земљишта. Воли сунчано и топло место и нема великих потреба за водом. Размножава се помоћу резница, из семена, директном сетвом или из расада. Садња је у пролеће.
Жалфија
Жалфија је лековита, зачинска и медоносна биљка. Добро се гаји уз воће, јагоде и пасуљ. Одбија пужеве и лептира купусара.
Успева на свим типовима земљишта, али воли доста хранива. Топлољубива је биљка и добро издржава дуготрајне летње суше. Производи се сетвом семена у јесен, из расада у октобру на међуредно растојање 70 x 40-50 цм у реду, вегетативно дељењем бокора у јесен или у рано пролеће, и полегањем стабла и ожиљеним резницама.
Б. Волчевић
Добро јутро број 556 – Август 2018.
