Махонија (Mahonia aquifolium) је украсна биљка која је због својих декоративних особина цењена у хортикултури и цвећарству. Код нас расте као жбун интересантан као солитер у врту, али и у групама. Може се садити између и испред дрвећа у већој цветној башти. Пун ефекат постиже као жива ограда. Често се може видети и у парковима. Пошто је овај жбун отпоран на дим, прашину и отровне гасове, оплемењује простор многих градских улица и тргова. Може се гајити у жардинијери и дуго ће украшавати терасу или балкон.
Пореклом је из западног дела Северне Америке, где расте на влажним, свежим и засењеним местима. У Европу, на подручје Велике Британије, махонија је донета 1823. године. Од када је населила западне делове Европе, као ретка и тражена биљка, брзо је пробила границе орнаменталних вртова и колонизовала околне шуме умереноконтиненталне климе.
Припада роду са око 70 веома сличних врста, па их је тешко разликовати. Име је добила по америчком расадничару Бернарду МцМахону, а назив врсте аљуифолиум од латинских речи ацус (игла) и фолиум (лист), због бодљикавих листова.
Листови су јој непарно перасти, дуги и до 20 центиметара, састављени од пет до девет кожастих, јајоликих, тамнозелених сјајних и на рубовима бодљикаво назубљених листића без петељке. Током зимских месеци добијају занимљиву црвенкасту, односно бронзаносмеђу боју и чине занимљив контраст у односу на остатак биљке. Њена лепота долази до пуног изражаја кад се листвии забеле од мраза и под снежним покривачем.
Није захтевна. Отпорна је на хгладноћу, подноси температуре и до минус 20 Целзијусових степени. Одлично напредује на кречњачкој подлози, али се прилагођава и осталим типовима земљишта. Добро подноси дуге сушне периоде без воде и неге, и не тражи ђубрење. Споро расте и достиже висину до два метра. Воли и сенку и светло место, али јој највише прија неколико часова јутарњег сунца.
Светложути цветови, често с наличја латица црвено осенчени, сложени су у усправне гроздасте или метличасте цвасти. Пријатног су и опојног мириса. Цвета од марта до јуна и сматра се веома добром медоносном биљком. Посећују је пчеле, али и други инсекти.
Због јаког заносног мириса, не препоручује се дужи боравак у просторији где се налази ваза с цветовима, пошто се може јавити главобоља и мучнина. Зато је најбоље цветове ове биљке држати на прозрачном месту.
У току сезоне, на месту цветова стварају се плодови (плавоцрне, односно сивкастомодре бобице) пресвучени воштаном превлаком, који у гроздовима висе на танким дршкама. Током зимских месеци храна су многим птицама. Бобице су јестиве, накиселе и купе уста, па ако се узима десетак и више, могу изазвати мучнину, повраћање и пролив.
Да би махонија одржала правилну форму у пролеће, пре него што крене вегетација, треба орезати неколико највиших грана. Такође се уклањају оштећене и суве. Ако је зима јака могу се видети голе гране, јер су листови опали. Тада се орежу гране јаче него обично, а снажнији рез примењује се сваке три-четири године. Размножава се из семена, вршних полудрвенастих резница у јесен и зиму, али и коренових изданака. Често се догоди да се сама посеје. Семе је високе клијавости, међутим, веома често се догоди да се добије неки од варијетета махоније.
У Северној Америци плодови махоније се користе у производњи алкохолних пића, а у европским земљама (изузетно црвена боја) као прехрамбена боја у посластичарству.
Дрвенасти део стабљике и корен користе се у медицинске сврхе, а од недавно и у лечењу псоријазе.
Д.Р.
Добро јутро број 540 – Април 2017.
