У погледу технолошких својстава издваја се виламет, сорта по којима је наша земља препознатљива на светском тржишту
Производња малине у свету последњих деценија бележи тенденцију раста. Више од 60 одсто производње се остварује у Европи, азатим следе Северна и Јужна Америкаи Азија. По убраним количинама плода, на европском континенту на првом месту је Русија, затим Србија, Пољска, Украјина, Мађарска, Француска, Шпанија… Међутим, највећа робна производња се остварује у Србији, јер се више од 95 одсто свежих и прерађених плодова малине пласира на светском тржишту.
Препознатњив виламет
Према наводима др Александра Лепосавића, научног сарадника Института за воћарство у Чачку, највећи део извоза малине остварује се ка западноевропским земљама, Јапану и САД, у смрзнутом стању. Ово су уједно и најразвијенија и најзахтевнија тржишта када је реч о квалитету и безбедности. Сваке године пред наше, али и прозвођаче малине из других крајева света постављају све строжије критеријуме.
Неприкосновено прво место у погледу технолошких својстава има сорта виламет, произведен у типичним агроеколошким условима западне Србије, у чијим су брдско-планинским подручјима концентрисане две трећине производње најквалитетније малине у нашој земљи. Међутим, последњих година све више се саде полка, полана и друге двородне сорте малине. Заступњеност виламета и микера, сорти по којима је наша земља препознатљива на светском тржишту, испод је деведесет одсто. Због пада производње ове две сорте поједини хладњачари су их мешали с поланом и полком. Такође, у последње време се појављује проблем мешања сорте микер са сортом фертоди заматос. То је довело до незадовољства купаца у Европи који су враћали читаве контигенте..
– Не треба запоставити чињеницу да је наша земља по производњи виламета и микера препознатљива на светском тржишту. Купци из иностранства већ четрдесет година су навикнути на ове сорте. Њихова замена сортама које ни приближно не задовољавају у приносу и квалитету често нема оправдања. Због тога произвођачи у запаној Србији треба да истрају у гајењу ових сорти, јер зашто бисмо мењали оно по чему смо рекордери већ 40 година – каже др Лепосавић.
Произвођачи који буду задржали квалитет могу обезбедити сигуран пласман плодова. Перспектива извоза је врло добра, јер ова воћна врста, поред осталог, има епитет еколошке, односно здравствено безбедне хране. Посебну пажњу треба посветити безбедности и здравственој исправности производа, а нарочито сузначајни вируси у плодовима (норо вируси), затим ваља водити рачуна о садржају пестицида и оном на шта су купци ових производа посебно осетљиви, а то је да они нису генетски модификовани организми.
Извоз се може повећати уз одговарајућу одговорност произвођача и представника хладњача, али и маркетиншке мере, јер потражња овог воћа је значајна И, што је веома битно, стабилна.
Проблеми у производњи
Да би се победила оштра конкуренција на тржишту више пажње се мора посветити и технологији производње. Показало се да повећење производних површина у нашој земљи није праћено и бољим приноса и квалитетом. Грешке се праве у агротехници и заштити од болести и штеточина. Малињаци се саде чак и у подручјима у којима не постоји ни минимум услова за економски исплативу производњу, што све заједно чини да је просечан принос у Србији веома низак, а самим тим је и економска рачуница производње на нижем нивоу.
Ова воћна врста мора да се посади на здравом земљишту. Ако је оно заражено проузроковачима труљења и рака корена, најмање четири године пре подизања засада на њему треба гајити окопавине. Предност имају дубока, плодна, растресита, добро пропустљива, средње тешка и благо кисела земљишта. На тешким, веома киселим и забареним малина брзо пропада. Најпознатија малиногорја налазе се у брдско-планинским пределима по ободу и у зони букових шума. Овој воћки одговарају положаји између 400 и 800 метара надморске висине на северозападним и североисточним странама. На стрмијим теренима треба је садити на средњим деловима нагиба јер имају најповољнији ваздушни, водни и топлотни режим. Нису добра места на којима се дуже задржава вода, затворене долине и положаји на којима дувају хладни, суви и јаки ветрови. Добри предусеви су грашак, пасуљ, боранија, соја и стрна жита. Не препоручују се парадајз, кромпир, јагода, малина, купина, нити крчевине, ледине и закоровљена земљишта. Пре подизања засада неопходна је анализа земљишта на основу које се додају потребна органска и минерална ђубрива.
Последњих година велики проблем у гајењу малине у нашој земњи је масовно сушење родних засада. Поред избора неодговарајуће парцеле, најчешћи проузроковачи сушења су неке врсте гљива из рода Phytophthora, односно трулежнице корена. Симптоми болести се испољавају у виду изненадног и наглог увенућа и пропадања изданака пред крај пролећа и почетком лета.
Последњих година произвођачи малина се сусрећу и са масовном појавом вируса замрљаности листа малине (raspberry leaf blotch virus). Карактерише га појава жутила, хлорозе листа, због чега долази до смањења физиолошких функција изданака. Вирус угрожава биљку, али се квалитет плодова из таквог малињака не доводи у питање. Поред жутила на листовима, се уочавају и рехуљави плодови, који се приликом бербе мрве. Међутим, утврђено је да такви плодови имају већи садржај растворљивих сувих материја у односу на оне који су из малињака који немају проблема са овим вирусом. Проблем је само у умањењу приноса, али је плод здрав. Вирус се може у великој мери држати под контролом (не и излечити) уз коришћење аминокиселина биљног порекла.
Недовољно квалитетног садног материјала
Један од проблема с којима се сусрећу наши произвођачи је и недостатак квалитетног садног материјала произведеног у нашој земљи. Према наводима нашег саговорника, ситуација је још неповољнија када је у питању увоз. Често се дешавало да се увезе заражен садни материјал чак и из држава које нису познате по производњи, већ су често купци наших малина. Сортна идентичност, помолошке карактеристике и квалитет плодова из засада који су подизани таквим садним материјалом често је био под знаком питања. У највећем броју случајева потврђивано је присуство гљиве из рода Пхyтопхтхора. На тај начин је заражени материјал доспео и на подручја на којима пре тога никада није гајена малина, што знатно отежава њено даље ширење.
Дугогодишња пракса наших произвођача да подижу малињаке садницама из производних засада или садницама из матичњака сумњивог квалитета доводи до смањења приноса, лошијег квалитета плода и скраћења експлоатационог века засада.
Не треба запоставити чињеницу да је производња садница малине врло сложен и одговоран посао који захтева ангажовање пољопривредних стручњака различитих профила, али и добро обучених и савесних радника. Предуслов успешне производње је сортна чистоћа и здравствено исправан садни материјал. Стога је потребно спровести низ мера које ће допринети остварњу циља. Неке од њих су контрола постојећих матичњака на присуство фитопатогених гљива и контрола земљишта на којима се подижу нови матичњаци. Такође, надзор је неопходан и када је у питању избор одговарајуће парцеле и материјала од којег се подижу матичњаци. Важно је и успоставити ефикаснији систем деловања националне фитосанитарне службе ради заустављања промета зараженог садног материјала из регистрованих и нерегистрованих матичњака, као и строга контрола и поштовање законских прописа који не дозвољавају промет садног материјала из родних засада. Дугорочне мере обухватају стварање предосновног и основног садног материјала у научним институтима, од кога ће се производити сертификовани садни материјал.
КОЈУ СОРТУ САДИТИ
Коју сорту малине изабрати питање је које често заокупља произвођаче ове воћне врсте. Ако се у обзир узму захтеви тржишта, родност и отпорност према болестима и мање повољним агроеколошким условима, за производне засаде у нашој земњи од једнородних сорти предлажу се виламет, микер и тјуламин, а од двородних као водећа полка, док херитиџ, полана, ерика, тјуламеџик и химбо топ треба да буду пратеће сорте.
Од средине седамдесетих година прошлог века до данашњих дана виламет је привредно најзначајнија и најазаступљенија сорта малина у малиногорјима наше земље. Изузетно је родна. У повољним агроеколошким условима, уз интензивну негу, даје приносе преко 20 тона по хектару.
Предности микера у односу на виламет су чвршћи плодови, већи садржај суве материје, боља арома, лепши облик итд. Недостаци су већа осетљивост на вирусе, касније завршавање вегетације те је осетљивији на јаке зимске мразеве. Такође, мање је отпоран на сушу, а због дугих родних грана захтева додатни наслон.
Плодови тјуламина су првенствено намењени за потрошњу у свежем стању. Посебан проблем у нашим условима је осетљивост на сушу и измрзавање. Препоручује се за гајење у подручјима у којима има услова за заливање.
У последње време веома популарна је двородна сорта полка. Разлог за то је добар квалитет плодова, време сазревања и изражена отпорност. Плодови приликом смрзавања добијају тамнију боју и тако губе на квалитету. Сазрева неколико дана пре полане и од ње је отпорнија на дејство негативних чинилаца средине, нарочито на трулеж корена. Намењена је за потрошњу у свежем стању, али због добрих технолошких карактеристика погодна је и за разне видове прераде. Може се гајити и на вишим теренима.
Полана се препоручује за топлије крајеве, уз обезбеђење система за наводњавање. Одличне је родности. Из једног пупољка даје две родне гранчице. Мана сорте је осетљивост на трулеж корена.
Херитиџ први род доноси почетком јула, а други у току септембра и октобра. Због касног сазревања другог рода не препоручује се за гајење на већим надморским висинама јер не успева да изнесе цео род.
С. Малиновић
Добро јутро број 541 – Мај 2017.
