Не знам како ми се деси, али увек ме та путовња закаче или у најтоплијем или првом најхладнијем дану у години. Јутро, пола седам, леди кости ветар који не престаје целу ноћ. Аутобус још није стигао, а група од педесетак људи цупка, премештају се с ноге на ногу, неки већ добрано црвени у лицу. Нестрпљиви, нагрнуше чим је возач паркирао не чекајући водича, једни преко других да заузму што боље место, иако се већ отприлике зна ко где седи. Очас посла, она малопређашња непријатна тишина претвори се у врло пријатну путничку галаму, од које притисак радости скаче.
Прва дестинација на путу од три ипо сата, на коме нас прате повремена киша и црни облаци од којих подилази језа, био је манастир Свети Роман. Код Ражња искључисмо се са аутопута, и онда уским, још увек добрим магистралним путем према Крушевцу, близу села Прасковче, стигосмо до манастира. Ако сте некада осетили оно исконско узбуђење кад се приближавате љубави господњој, кад знате да су испред вас, не године, него векови историје, да је манастир настао и пре Немањића, по којима многи гледају православље, онда знате каква је то лепота. Не смета ни мирис снега који надолази, ни ситна киша због које лишће под ногама прави осећај као да ходате по леду, ништа не смета јер се чује мир.
Чује се тишина у којој добује срце Николаја Рајевског добровољца у Српско-турском рату, који га је ту оставио 1876. Знате га сви, то је онај гроф Вронски из Толстојеве „Ане Карењине“. Пуковник који је Србију волео и дао живот за њу. А ту су пре свега и мошти Св Романа, по коме манастир и носи име. Ту, у јужном делу цркве, чији је зид погодила граната током већ поменутог рата, а није експлодирала. Одмах до храма је кула, звоник, неких 12 метара висине и у кули звона, каже монах и дан данас звоне. Једно је поклон Милоша Обреновића из 1883. године. И, баш, то ме је заинтересовало, кренух ногом, али не иде, стоји ланац који нас радознале спречава да нарушавамо мир, а и да нам сачува главу која би свуда да завири. Кад већ не може на кулу, реших да се бар спустим до лековите воде, један је кажу добар за очињи вид. Лагано јер је клизаво, а ветар буквално носи и нас не баш толико лаке, спустих се до извора, умих и разабрах у моменту. Од лица наста леденица, хладноћа прође кроз сваку кост, сетих се најранијег детињства, младости, свега што сам и била заборавила. Мозак је запамтио сваку капатку и коју попих и која се задржа на трепавицама. Стресох се, кренух у топао аутобус. За мном остају векови у моравском стилу овековечени.
Манастир је непокретно културно добро
На десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, налази се манастир светог Романа, са храмом посвећеним Благовестима Пресвете Богородице. Манастир Свети Роман је манастир Српске православне цркве из 9. века, у епархији нишкој, близу Ражња. Манастир је подигнут на месту где се подвизавао и упокојио преподобни Роман Синаит, који се по предању доселио овде по 888. године. На основу одређених истраживања сматра се да манастир Свети Роман спада у најстарије манастире на просторима Србије, будући да је подигнут пре Немањића. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
