Када је пре нешто више од три деценије одлучио да оде у Швајцарску и напусти своје родно Бучје, Миломир Милосављевић оставио је за собом породицу, родну кућу и породично наслеђе – двеста година стару винарију, чије лозе потичу још из римског доба. Тамо у „Rebbaugenossenschaft Spiez“, у кантону Берн, отишао је као сељак са животним факултетом у производњи вина. Желео је више, да надогради знање, да искуси ту немачку прецизност у свакој капи коју произведе, да схвати француску префињеност и све то донесе овде, сину и унуку.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
– Имао сам само осам разреда основне школе – сећа се – али ме то није спречило да врло брзо научим немачки језик, затим и француски и да напредујем у послу. Одржавао сам виноград и подрум, увидео да и ми овде на нашим просторима доста тога знамо, али нам је потребна прецизност и префињеност – каже. Искрен, тих и скроман, не одаје утисак да је тамо негде у далеком свету, стекао много. Остао је у души Бучјанин, везан за своје винограде.
Убрзо за њим дошла је и супруга која је у Швајцарској радила 25 година. Могли су они да раде и у некој фабрици, да имају много лакши посао, али волели су и воле виноград и вино. Миломир признаје да је и плата била одлична. Имао је примања као инжењер који је завршио факултет и започињао своју каријеру, наглашава винар, који након пензионисања није желео да стане, већ је своје знање искористио у Србији.
– Не могу да се одмарам. Човек живи и жив је док ради. Могао сам са својом пензијом да ухватим жену за руку, па да заједно шетамо по свету, обилазимо летовалишта. Мени је жеља била да оставим нешто деци и унучићима, да одржим породичну традицију, а шта је лепше оставити им од винограда – каже.
Што је желео, то је и успео. Вративши се у Србију, покосио је траву по винограду, посадио нову лозу, отворио закатанчену винарију и кренуо с послом. И то не било каквим, већ златним. Његова „Вила вина“ освајају одличја где год се појави.
– Мој каберне совињон барик, најбоље je пласирано српско вино на Међународном сајму вина у Бергаму, у Италији. То је специјализован светски сајам само за две сорте вина, каберне совињон и мерло. Освојили смо две златне медаље, од стране стручног жирија и од жирија новинара. На том сајму се деле само златне медаље, нема сребрних и бронзаних. Према броју учесника, одреди се колико ће златних медаља бити подељено. Уколико се испуни бонус, на пример 35 од 100 пријављених, тих 35 добија медаље – објашњава Милосављевић, уз напомену да је јако занимљива прича о томе како је вино уопште доспело на такмичење.
Када га је пробао, учинило му се да нешто није у реду. Није било оно што је од вина очекивао. Пожалио се пријатељу који му је предложио да не даје суд пре него што га неко други пружи, него да вино пошаље на такмичење у Бергамо, које је за то специјализовано. Преко удружења Миломир је уплатио котизацију и послао једну боцу. Признаје да се изненадио када су стигли резултати. Сачекао је да прође још неко време, отворио боцу одлежалог вина и схватио да је погрешио. Било је одлично, али му је било потребно време, задовољно, прихватајући грешку као искусни винар, признаје Миломир, додајући да му је најдраже што су у Србији људи из фаха препознали његов рад.
– Осим овог награђиваног вина, производимо и црни прокупац, а од белих сорти тамјанику и бели совињон. Од тамјанике радим и барикирану тамјанику, која је на великом оцењивању српских вина у организацији Удружења винара и виноградара Србије освојила златну медаљу и била је друго пласирано вино по броју освојених златних медаља. Прокупац је, такође, добио златну медаљу. Правимо и каберне совињон, класични каберне и барикиран, осим њих још и мерло и шираз, као и розе од купаже каберне, прокупац и шираз – открива Миломир тајне винове лозе за коју се чуло све до Аљаске.
Мало село Бучје на десној обали Западне Мораве прочуло се по целом свету. Вино Милосављевића пије се и на Аљасци, а извезли су и у Кину, Јапан, у све земље које траже алкохолна вина. Људи пробају ова вина на разним дегустацијама по Србији, на сајмовима и онда их препоручују својим винаријама и увозе. Интересантно је, били су у Бучју гости с Новог Зеланда, из Аустралије, Кине, Јапана, Русије, из многих држава Европе. Долазили су и амбасадори Аустрије, Мексика, Кубе.
Као добар домаћин, Винарија „Вила вина“,уз добар гутљај, нуди и добар залогај.
– Осим вина понудимо им домаћу храну, произведену од наших намирница, све без хемије. Свако ко дође пронађе нештo за себе – закључује виноградар из Бучја Миломир Милосављевић.
Жртвују вишак рода, да би добили квалитет
Миломир је нарочито поносан на то што су породични виногради затрављени и не копају их. Ништа од вештачких ђубрива није у употреби, док су средства за прскање минимализована. Пред зрење се у винограду вредно ради, јер одстрањују вишак рода и лишћа, како би квалитет зрна био бољи.
– Примењујем знање надограђено у Швајцарској и окренут сам квалитету зрна. То је најбитније. Због тога пред зрење одстрањујемо вишак рода и лишћа. Цела породица је у томе, сви радимо: од најстаријег до најмлађег и свако има свој посао. То за нас није морање, већ радост – каже Миломир Милосављевић, српски винар са швајцарском школом.
