Средином децембра у Причевићу, на 14 километара од Ваљева већ је добрано попадао снег. Пут до кућа Драгојевића завејан је чим падну прве пахуље. Од подножја – Реке, како га мештани зову, па до прве раскрснице има једно километар макадама. У то време је залеђен, те се кола, ко их има, остављају пре моста, а до кућа иде се или пешке или саонама, јер се другачије не може.
Пише: Зорица Драгојевић
До почетка јануара, негде око Бадњака и Божића, раскрчи се тек толико да се може до штала, свињаца и оваца. Да стока не гладује. Даље нико не мрда, ватре пуцкетају, дрва сува, па је милина слушати. Чека се најлепши део зиме, да се слави, да се једе печеница, пије вино и кувана ракија, да се деца радују, а старији друже. Нестрпљење траје до Туциндана, 5. јануара, када глава породице устаје и пре првог петла одлази до свињца по прасе изабрано за печеницу.
Можда некоме звучи грубо, али овде се ушицама од секире прасе прво ошамути, а потом закоље и уреди. Тако уређено чека Бадњи дан и прву ватру у фуруни. Овде сви имају фуруне, грађене давних дана, када су у кућама још постојала огњишта, и у њима се пече све, од хлеба, кравајчића, до пита и меса. Испод ражња с печеницом, пре него што се фуруна затвори, стави се плех, велики црни, тучани, како би се покупио претоп.
У шуму пре свитања
Док се печеница увече не стави на печење, треба обавити све за Бадњи дан. Пре свитања лагано се на раскрсници три домаћинства скупљају мушкарци, сваки са сикиром и политарком вина. Уз прангије, чисто да се огласе, одлазе у шуму. Свако у свом забрану нађе погодан бадњак, назове му „добро јутро“, честита празник, очита молитву за здравље и срећу породице, полије вином место на ком ће га сећи и сече. Вештим покретима сикире, увек то буде само један ударац с источне стране, довољан да младо дрво падне.
И поново оглашавање, једни друге позивају и прозивају, ко је колико секао, да ли је из прве оборио бадњак, да ли је вином полио или попио. Њихови гласови допиру до кућа где су домаћице и чељад већ на ногама. У кући жене у журби склањају троношке столице, што је нама, деци, увек било чудно, куђељу и игле да се не би боло и да не би било свађе и, не дао Бог, да се нешто помете метлом. Што би рекли стари, сто села-сто обичаја. Кад се склони све „забрањено“, излази се на капију да се дочека бадњак.
Бадњак се по уласку у двориште оставља испред куће, положен на зид, чека вече. И некако се тај дан, Бадњи дан, увек чинио дуг, предуг, никако вече да дође, а кад дође, деца су најсрећнија.
„Добро ти вече, бадњаче“
Домаћин уноси бадњак, преко прага прелази десном ногом.
– Добро вече, добро вам Бадње вече – назива.
У кући га дочекују нестрпљива деца, а домаћица посипа житом.
– Добро ти вече, бадњаче – чује се из свих грла.
Док пролази кућом, посипајући углове орасима, да би кућа пуна као орах била, домаћин прилази шпорету, откида део бадњака и њиме „џара“ по ватри.
– Колико варница, толико парица, толико у кошници пчелица и у пољу пшенице – набраја док деца пијучу, квачу, понеки блеје и мекећу, имитирајући домаће животиње, како би била родна година и у пољу и у стајама. За то време домаћица је унела сламу, прострла по поду и поставља посну храну. Вечера се у тишини, без ножева, прстима углавном. И никада, ниједна вечера, не буде тако слатка, тако укусна. Чује се само пуцкетање зуба, сркут чаша од вина.
По вечери, мушкарци одлазе да ставе печеницу у фуруну у којој је ватра горела цео дан, а сада остао жар на коме ће се пећи. Деца иду на починак, жене склањају и перу прљаво посуђе, а храна остаје ту, на поду, само прекривена тканим сукненим крпама, чуваним само за ту прилику. У неко доба чује се пушка. Комшија, Алија по надимку, ретко ко му је од нас деце имена знао, испекао је прасе. Ловац па има пушку, сви остали, један по један прангијају.
У цркву на јутрење
Око пола три ујутро већ су сви на ногама. Чини се, од силног узбуђења, нико није ни легао. Извлаче се „стајаћа“ одела, обувају најновије папуле или чизме, уз обавезне плетене чарапе, облаче џемпери од домаће вуне, груби су, гребу и остављају трагове, али лепи, ишарани најлепшим зимским шарама. Тако спремни опет на раскршће, да заједно с комшијама иду до цркве, док домаћица остаје да умеси и испече чесницу. Није далеко, пар километара, али по снегу и леду, по зими, треба неких сат до сат и по времена. Таман док крене да зори. И увек су напред мушкарци, они јачи, виши, како би пртили снег и остављали трагове по којима би ми, деца, скакутали као зечеви, јер тако мора. Док корачају, чује се шкрипа, пуцање смрзнутих наноса. Пут се ни не види, иду по осећају, по само њима познатим знацима по дрвећу. Како није ред да се било шта поједе пре цркве и куће, нико не каже да није ред да се запева на путу.
– Погледај де мала моја, мала моја, мала моја, погледај де мала моја, са прозора је ли зора – започео би комшија Јоле, а остали прихватали уз пошалице и натпевавање.
До цркве весело, у цркви озбиљни и крути, дочекује се Божић, није мала ствар. Цело село је ту, сви свечани, удидили се, свако сваког загледа шта је обукао, је ли чисто, је ли ново, каква је шара на џемперу, јесу ли мушки подбријани, деца зачешљана, а као нико не скреће поглед. Поп, добронамеран, али некако увек брз и сековит на речи, држи службу, повремено севајући погледом на нас, децу, која се досађујемо и спава нам се. Некако се и служба, слава Богу, заврши, и свако по оним истим пртинама похита кући.
Лепота пуне куће
Успут миришу свеже испржене крофне, на масти, рскају, очима их једеш, али чекаш, не узимаш. Журиш у оџаклију да се испред славске иконе очита молитва, док се у смедеревцу, на ватри пече свињско срце. Њега ће домаћин, кад унесе печеницу, исећи на онолико комада колико је у кући људи, поделити и то ће, уз чесницу коју претходно изломе, са ченом белог лука умоченим у со, бити први залогај тога божићног јутра.
И није било битно ко је шта из чеснице извукао, било је битно да смо заједно, да је пуна кућа. Уследили би свеже испечени кравајчићи, најлепши хлепчићи детињства, свињска пршута што мирише на буково дрво, дуван чварци, кајмак, сир, кувана ракија и кувано вино. Све лагано, све уз смех и добро расположење, све уз велико поштовање земље и њених плодова, онако како то сељак уме и разуме.
Некада тако, данас некако…
Чесница
Док се укућани спремају у цркву, домаћица је устала да умеси чесницу. Из магазе доноси и сеје брашно у наћве, у њега ставља квасац, у прсте соли и чашу воде. Остави да подође, па меси, ту, у наћвама. Кад умеси, остави да још једном мало подође, те у тесто ставља новчић, здравац и зрно пшенице. Пече у рерни смедеревца, да буде врућа док се остали врате са службе.
Бадњи дан у свом дому
У колубарском крају нема коринђања карактеристичног за Војводину. На Бадње вече нема песмица и деце која иду од куће до куће, певају и добијају за своје песме награде у виду слаткиша. Овде се на Бадњи дан не иде нигде сем по бадњак, али је зато Божић дан за дружење и посете комшијама.
