Причати о Бачком Моноштору, епицентру био-резервата Горње Подунавље, скоро је немогуће ако се он не доведе у везу са војвођанским Авалоном, митским Бодрогом. Моћна тврђа је, по историјским изворима, подлегла свега два пута јачим од себе, монголској „златној хорди“ и још неукротљивијем Дунаву, који је меандрирајући потопио Бодрог и њен украс, катедралну Петропавловску цркву, чија су два торња провиривала из дунавских таласа све до краја 17. века, што бележи империјална канцеларија Хабзбурга послата да разграничи Бодрошку од Бачке жупаније.
Времена моћи Бодрога су остала у тами историје, али данашњи Бачкомоношторци, на оближњој сувоти скућени, радо се њиме диче, па није ни чудо да једна од засигурно најлепших војвођанских етно-кућа која се налази управо у овом, претежно шокачком селу, носи назив „Мали Бодрог“. Није ова етно-кућа једина, јер се Моношторци диче и тиме да у свом селу са подужом традицијом сеоског туризма имају више од 40 лежајева намењених туристима тек жељним даха прошлих времена и недирнуте природе, али и пасионираним ловцима и риболовцима, пошто околне поплавне шуме српског Амазона врве од високе дивљачи, а меандри, али и сам, сада укроћени и зауздани Дунав, обилују укусном и капиталном речном рибом.
Дах прохујалих векова
На капији „Малог Бодрога“, углављеној у високи дрвени плот, дочекује нас домаћица, Јелисавета Ержика Бешењи, како другачије него у питорескној народној ношњи овдашњих Шокаца и, уз питање о томе како нам је пут до Моноштора протекао, одмах нуди окрепу, у облачан, али топао пролећни дан. Све је на њој као и кадгод када су овдашње Шокице по кући пословале и госте чекале. Марама на глави, пруслук (прслук), од шљокица и чипке заслепљујуће разнобојна шлурика (кошуља), ништа мање колоритни вунени прегач испод којег је цицана сукња и чак три флоралним мотивима везене подсукње, вунене сокне и на стопалима шуле, врста плетених папуча, зепа, пастелне боје. Кућа старинска, ниска, од набоја и черпића прављена, заштићена тршчаним кровом, патронирана и ваљком молована као некада давно, кад је време било зауздано самим животом и природним циклусима, а не диктирано суманутом журбом за посртањем у модерно.
– Сама кућа, која је припадала породици мога мужа, има више од 200 година, али са овим принципима градње блатом, набојом, уколико се кућа добро одржава, може да потраје у недоглед, хиљаду година ако треба – каже Ержика, нуткајући нас делицијама из шпајза, почев од овдашње „мученице“, воћне ракије, преко сухомеснатих производа „појачаних“ месом дивљачи, а имајући на уму да се срећемо у време поста православних и католика, ни димљене рибе не недостаје. – Наравно, да би овакав објекат преживео стотине година, најважније је да има добар кров, да спречи улазак влаге у зидове, која би их брзо раздробила. На срећу, у Моноштору још увек има људи који се баве тршчарским занатом, па сировине не недостаје, али, мада се основни, носећи слој трске никада не мења, остао нам је само један мајстор за кровове, који на сваких пет-шест година мора да промени овај горњи слој, пошто киша ипак успе да се пробије кроз неких десетак центиметара трске – „инжењерски“ ће наша домаћица, појашњавајући принципе негдање градње сељачких кућа у војвођанском Подунављу.
Улазак у саму кућу подсећа на путовање времепловом, јер у њој, мада потпуно функционалној, сем електричне енергије, нема никаквих новотарија, све је онако како се живело и радило и пре сто или двесто година.Уводи нас Ержика у предњу, гостинску, такозвану чисту собу, у којој, поред дрвеног сандука за девојачку спрему, доминирају два кревета, век и кусур стара, у којима и данас туристи најслађе спавају. У једном, уместо мадраца – љиље, односно љуске од кукурузовине, док се на другом уморна леђа туриста могу одмарати на сламарици, а како другачије него под перјаном дуњом. Столетна колевка, тик до кревета, а поред ње и клупа окретуша, која након окретања наслона постаје пространи помоћни лежај, којем само перина недостаје. Каљева пећ, у ћошку сазидана, подразумева се, а два мала пенџера „са улице“, дебљина зидова и кућевни покров од трске гарантују да и за најтоплијег летњег звиздана и челопека намерник неће ни помислити о благодетима клима-уређаја.
Магија здраве исхране
– Извол’те у кујну – позвала је наша домаћица.
Увела нас је тако у гурмански сан, место на којем се кулинарство наших старих претвара у магију здраве исхране, јер гости имају могућност да сами у башти уберу (или изаберу) салату или поврће које желе за прилог оброку, а ако су жељни тога, могу бити и „господари живота и смрти“ живине која чепрка по „доњем дворишту“ и која ће по њиховом избору тај дан завршити у лонцу. Сва храна се припрема по старим рецептима који су до Јелисавете доспели од њене баке, а пре тога са колена на колено генерација моношторских домаћица, па од аперитива и предјела, преко главног јела (било оно са месом или рибом) до десерта све је рукама породице Бешењи узгајано, уловљено или упецано. Поред зиданог шпорета на којем се и дан-дањи кува, пече, а служи и за грејање за зимског дана, шепури се и разбој са кога су сишли сви кућни ћилими и постељина, али и одећа наше домаћице, која нас из кујне пуне флодерованог намештаја, земљаних наћви и гвоздених шерпи и лонаца уводи у трпезарију у којој се не само обедује, већ и одмара на облигатном отоману, смештеном уз зид просторије, након које следи и спаваћа соба, некад намењена самим домаћинима, а сад стављена на услугу свим гостима.
– У спаваће собе се некад није улазило све док не падне ноћ и док се не крене на спавање, а дању, после неког тешког посла или ручка, прилегне се и одмори на отоману у трпезарији, па тако може и у ова модерна времена – вели Ержика заразног осмеха и очигледно урођене гостопримљивости, док нам показује изложену радну, свакодневну и свечарску народну ношњу овдашњег живља, али и слично обучене декоративне омање лутке које се и данас праве у овом селу, на задовољство туриста који би пожелели да делић бачкомоношторског етно-раја понесу са собом кући. – За лепа времена, гости највише воле да обедују под сеницом, такође покривеном трском, а мада има довољно столица, „отимају“ се ко ће да за астал седне на бале сламе, па нам некад столице ни не требају – приповеда госпођа Бешењи, којој у туристичком домазлуку помаже цела породица, не занемарујући ни споредну просторију, много већу трпезарију намењену већим друштвима и опремљену дугачким столовима и отвореним ложиштем изнад којег зна и какво прасенце или јагњешце да се „окрене“, док зидове красе дрвене рукотворине у виду свих врста дунавске речне рибе, које могу послужити гостима као својеврсни мени са кога одаберу врсту рибљег паприкаша којим желе да се постарају о властитом благоутробију. И то натенане, јер у „Малом Бодрогу“, на срећу модерног човека, време је остало – закључано.
М. Миљеновић
Добро јутро број 545 – Мај 2019.
