Може ли српски сељак да одустане, бар делимично, од хемије? Да своју родну њиву, шљиву, дуњу, кајсију, парадајз, паприку, лубеницу, све што производи прска нечим мало природнијим, да произведе храну без остатака пестицида, која би била по европским стандардима. Може и већ су поједини кренули тим путем, јер ако нисте знали почетна и прелазна храна за одојчад не сме садржати количине остатака веће од 0,01 мг/кг за сваку активну компоненту. Тако да, ако не размишљате о себи, размишљајте о деци, о будућим генерацијама. Но, међутим, није ни то тако једноставно. У земљишту које је претходно било третирано пестицидима, у води која је упијала све то а којом се наводњава, остају трагови.
– ДДТ је нађен у љусци јајета пингвина на Јужном полу 20 година након што је забрањен за употребу у целом свету. Ако се у производу нађе пестицид који вуче порекло из земље то је производ који има остатке пестицида и он не може да добије сертификат „Хране без остатака пестицида“. То су биљке које имају дубок и јак корен, а у првом слоју земљишта ћете тешко наћи забрањене пестициде који се нису разложили – објаснио је Никола Дамљановић из Сертификационог тела РМС 001 на конференцији на којој се причало о храни која проверено и доказано не садржи остатке пестицида, уз границу детекције, односно квантификације од 0,01 мг/кг, у складу са законодавством РС и ЕУ. Како би храна била тако сертификована и производи добили лого „Без остатка пестицида“, засади би морали да буду на здравој провереној земљи о чему је причао професор Слободан Миленковић.
– Постоји нешто што се зове „историја поља“. Свако ко жели да се бави неким одрживим системом мора сертификационој кући да докаже историју поља и шта је у претходне три године радио. Онда се ради анализа ризика, а на бази тога се врши анализа земљишта. Ако се утврди да је земљиште у реду, ту може да никне плантажа и да се користи биопестицид, да се каже да је тај производ који настане без остатака пестицида. Србија има могућност да развија органску, интегралну производњу, али има и места у којима је била интензивна индустријска конвенционална пољопривреда, где се ударало из свих цеви и ту не можемо да причамо сада о систему одрживе производње. У осталим деловима наше земље то је врло могуће – рекао је професор др Слободан Миленковић за Добро јутро.
Рационална и нерационална примена пестицида
– Највећи део примењених пестицида завршава у животној средини. Постоји рационална употреба пестицида, обичним језиком речено разумна и постоји нерационална. Сваки субјект који се бави применом пестицида требало би да буде обучен за то, да да приоритет превентивним мерама, да поштује дозу и рокове примене, да брине о корисним организмима. С друге стране нерационална примена је, и то углавном имамо у пракси, прекорачење дозе, прекорачење рокова, броја третмана. Држава као законодавац је доста учинила по том питању и ускоро ће сваки пољопривредник, који примењује пестициде, морати да прође обуку и да добије сертификат, а највеће проблеме и нерационалности видим у мојим колегама. Имамо апсурдну ситуацију да на факултету причамо о заштити, о превенцији, али често у пракси се дешава да се заштитари ослањају на пестициде као основни и једини алат у заштити. Замерам колегама што не спроводе у пракси оно што у књигама пишу и на предавањима говоре – рекао је професор Миленковић.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
