Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371—1389) и такозвана пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса, од почетка 20. века слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.
Видовдан представља Дан жалости, па је српски народ задржао обичај да се на тај дан не игра и не пева, те да се зауставе сви велики послови. За Видовдан се у црквама обављају помени за све пострадале у ратовима. Видовдан је државни празник у Републици Србији. Обележава се радно, а у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару на Газиместану и представља сећање на погинуле у свим ратовима.
Према веровању код Срба, цветови божура су искључиво били беле боје све до битке на Косову 28. јуна 1389. године, када су из земље натопљене крвљу косовских јунака никли црвени божури. Сем што штити породицу и децу од негативне енергије, за овај цвет се везује симболика у љубавној магији.
Наиме, верује се да видова трава, која се од давнина сматрала биљком за гатање, девојкама у сан доводи будућег мужа. Али, и удате жене требало би да опробају трик са видовом травом. Пошто око Видовдана расту две врсте травчица: видовчица – јакоцрвеног и малог цвета и модра вида, сличног цвета, треба их пронаћи обе, убрати и ставити под јастук. Удате жене, шта сањају те ноћи то ће им се и десити.
Међутим, за девојке важи друго веровање. Оне би требало видову траву, парче хлеба и мало соли да ставе под јастук. Пре него што легну, треба да изговоре бајалицу. Видова трава помоћи ће младим неудатим девојкама да кроз врло кратко време упознају будућег мужа.
Такође, верује се да на Видовдан треба устати пре зоре и гледајући према Сунцу, рећи: “Ој Видо, ој Видовдане, дај ми вид док сам жив!”
