Име виноградара и винара Славка Киша остаће трајно забележено у аналима карловачког виноградарства и винарства као врсног произвођача божанског пића, мудрог човека и утемељивача Винарије „Киш“, коју данас успешно воде његови унуци Тамара Попов и Предраг Пеђа Црнковић. На стабилним темељима које им је деда оставио, њих двоје комбинујући традицију и савремене трендове који неминовно прате ову грану пољопривредне производње, дају свој печат породичном послу.
-Претходне генерације и деда оставили су нам велико и тешко бреме које само, ако будемо схватили шта имамо и користили на правилан начин, можемо да унапређујемо – каже Пеђа Црнковић. – Са дедом, који је пре неколио година умро, ја сам проводио доста времена. И схватио сам да морамо ићи напред, да будемо модерни, да квалитет наших вина пре свега мора да буде у корак са временом и светом, а не да се производи као у каменом добу. Од деде сам прихватио старе, али квалитетне ствари, али знам да у наша вина морамо да уградимо и оно што су у данашње време истраживање и природа дали. Ко хоће да има добар квалитет, мора да има своје винограде. У овом послу мора се бити добар виноградар, грожђе мора да буде здраво, да сазри и сакупи све што њему треба, јер стара изрека каже да „од доброг грожђа може бити добро вино, а од лошег никад“, тако да смо ми на то ставили акценат. Деда је имао два и по хектара, ми их сада имамо 12. За неколико година ће винарија имати 18 или 20 хектара, што је мало изнад просека европске винарије. Оно што нас руководи јесте да морамо да се бавимо новинама, а да квалитетне, старе поступке задржавамо. Пратимо све трендове, и по ономе што имплементирамо, у Карловцима смо увек први.
Квалитет је дедин аманет
Схвативши пре петнаестак година да морају да саде још винограда, прионули су на посао. У сортименту Винарије „Киш“ запажено место има чувени „италијански ризлинг”, који су у овој, једној у низу винарија у такозваној Винској улици, тачније Улици Карловачког мира, назвали „грашцем“.
-Ми смо први у Србији који су „грашцу“ вратили чувено име – објашњава Пеђа. – Није нам јасно зашто су му људи наденули име „италијански ризлинг“. Засадили смо клон створен на Институту за виноградарство Пољопривредног факултета у Новом Саду – СК 54. Он на нашим позицијама у Чушилову даје вино које осваја. На питање које су позиције у Карловцима добре за виноград, одговор је да су – све добре. Осим Ћушилова, наши виногради су још у Липовцу и Матеју.
Поред „грашца“ узгајају и „рајнски ризлинг“, коме су такође променили име у „мистерију“, и она је два пута, 2009. и 2013. понела љубичасту маркицу, што значи да је било врхунско вино. Желећи да тржишту понуде и нешто од западноевропских сорти, уврстили су у сортимент и „шардоне“, али су се потрудили да из њега извуку највише и добију комплексно вино користећи се трима клоновима и купажирањем. Производе „розе“ од „мерлоа“ и „франковке“, који је из бербе 2013. добио титулу шампиона Балкана. „Португизер“ је сорта коју је Пеђин отац желео да имају у винограду и иако је то сорта без особитих потенцијала, а осетљива на неке болести, посадили су га. Производе га на другачији начин, пуштају да се гроздови претворе у суварак, а вино одлежи у барику. Иначе, „португизер“ им је пре годину и по-две био у Вилањију најбољи међу свим „португизерима“ света. „Мерло“ производе на сличан начин као и „португизер“.
Винотека у центру Карловаца
-Једно вино производимо у две боје – каже са осмехом Пеђа. – Реч је о „белом“ и „црвеном бермету“, вину које је прославило Карловце по целој земаљској кугли. По „бермету“ смо веома познати. Деда је сачувао рецепт, који је наша тајна и по томе смо специфични и другачији од осталих. И ми тежимо да тако и остане. Виноградарство и енологија су стална потрага за нечим новим. Недавно смо у Италији за „бермет“ из 2012. године, у јакој конкуренцији специјалних вина у свету, добили златну медаљу.
Бројне медаље и признања за квалитет још из времена деде ово двоје људи, красе дегустациону салу коју су пре неколико година прилагодили за пријем туриста. Тренд освајања награда наставили су и они, чиме испуњавају дедин аманет да тај пут треба да следе. Осим тога што су врата породичног поседа отворили винским туристима, којих је сваким даном све више, одлучили су да онима којима је 1,1 километар, колико су удаљени од центра Карловаца, непремостива препрека, дођу на кућни праг: отворили су винотеку у центру. То је, како каже Пеђа, породични драгуљ где туристи могу, ако већ немају времена за долазак до винарије, да пробају и да купе вина. У породичном дому, поступно – корак по корак, стављају сваки могући кутак у службу вина и туриста.
З. Милосављевић
Добро јутро број 567 – Јул 2019.
