Piše: Zorica Dragojević
Negotinci Sanja i Saša Ankucović do pre dvadesetak godina živeli su sasvim običnim životom prosečnih građana Srbije. Imali su porodicu, dom, prijatelje posao geomatara u državnoj firmi i sve je išlo ustaljenim tokom. Preokret, ljubav na prvi pogled, želja za nečim svojim, nečim jedinstvenim, desila se odlaskom na rajski Rajac i u njegove pimnice. Ono što je trebalo da traje samo jedan vikend, uz gitare, dobru hranu, najbolje vino i najbolje ljude, pretvorilo se u – novi život. Život vredan žrtvovanja i odricanja, novi život kojim i danas žive, jer su san o kupovini i otvaranju sopstvene pimnice na Rajcu dosanjali.
– Iako smo rođeni Negotinci, suprug Saša i ja prvi put smo došli na ovo čarobno mesto pre skoro dvadeset godina. Na ideju naših kolega, Miloša geometra i Miće crtača iz Katastra, proveli smo jedan ceo dan u jednoj od pimnica, uz božanska rajačka vina domaćina, mezetluk i Sašinu gitaru. Ostalo se do kasno u noć i već sutradan smo Saša i ja poželeli da opet dođemo u ovo jedinstveno kameno selo vinskih podruma koje ima svoju priču, svoj duh i tradiciju – seća se Sanja.
Najpre se rodila ljubav
U Ankucovićima se tako rodila ljubav prema ovom mestu pa su nastojali da, ako ne svaki, onda svaki drugi vikend, provedu baš ovde. Razmišljali su u to vreme i da kupe jednu od pimnica, ali su ih meštani ubeđivali da nema potrebe jer su u svakoj dobrodošli. Želja za svojom pimnicom nije se ugasila, i pored dobrih domaćina koji su ih gostili i prihvatili kao svoje.
– Kasnije, tek 2015. godine, ipak smo rešili da jedna od tih lepotica bude samo naša, da nam bude vikendica i da jednog dana mi ugostimo sve te ljude koji su nas gostili godinama. Sasvim slučajno u nekoj neobaveznoj priči naš veliki prijatelj Caja nam je ponudio svoju. Naravno da se nismo dvoumili ni sekunda – kaže naša sagovornica.
Pimnica je bila u jako lošem stanju i morali su da je potpuno renoviraju, što je bio veliki izazov. Uz pomoć prijatelja i porodice, uredili su je onako kako su zamislili, samo za njih i društvo. Poželeli su i da joj daju ime koje će zauvek sećati na njihovog Miću, kolegu i velikog prijatelja s kojim su provodili godine, slušajući o drugom načinu života, laganom i smirenom, ali i s puno trzavica koje treba prevazići jer je sve to život, ili “C`est La Vie”, kako je on znao da završi svoje rečenice. Njemu u čast pimnica dobija ime “C`est La Vie”, a Ankucovići su nastavili svoju priču – priču koja nije imala veze s turizmom, već s uživanjem u vikendima na rajskom Rajcu, gde su sad bili svoji na svome.
– Nismo ni razmišljali o tome da ćemo jednoga dana početi da se bavimo turizmom. Međutim, kako su vikendi prolazili, svakog petka pravo s posla uputimo se za Rajac. Čim se otvore vrata pimnice, odmah ide šerpa na šporet da se ukrčka nešto dok društvo ne dođe, a kada dođe, popije se dobrog vina, Saša zapeva i zasvira na gitari. Turisti su, prolazeći pored pimnice, osetili misiris hrane i dobro raspoloženje i poželeli da nam se pridruže, što se kasnije ponavljalo iz vikenda u vikend. Kada smo uvideli da postoji velika potreba za time, došli smo na ideju da se raspitamo šta je potrebno da se registrujemo i zakoračimo u svet turizma onako kako mi to vidimo da treba raditi – setno se priseća Sanja.
Uživanje preraslo ubiznis
Popunili su nekoliko obrazaca, uplatili taksu, inspekcija je izvršila uvid i počeli su sa radom 2016. godine. Iznenadili su se kad su shvatili da su turisti dolazili svakog vikenda u velikom broju i da traže baš njihovu pimnicu. To im je dalo “vetar u leđa“ i veliku volju da nastave priču. Iako slučajni preduzetnici, dotadašnji geometri odlično su se snašli. Ubrzo su i turističke agencije prepoznale njihov potencijal.
– Počele su i turističke agencije da se javljaju sa željom da ugostimo njihove putnike (oko 50 osoba u turi) na ručku. Kako kapacitet naše C`est La Vie nije zadovoljavao broj gostiju, iznajmili smo jednu od većih pimnica i krenuli da sarađujemo i s agencijama. Naravno, kada se malo popije i opusti, gosti požele i da prenoće kako bi sutradan nastavili put, tako da smo ubrzo našli i kuće u selu za smeštaj i upotpunili našu ponudu. Jednostavno je sve vuklo jedno drugo i nadovezivalo se – kazuje Sanja.
Iako po priči izgleda da je sve išlo glatko i lako, zapravo bilo je potpuno drugačije. Put je bio trnovit i težak, sa stalnim spoticanjima. Zato i ne daju često izjave za medije, jer su se nagledali svega. A, Sanja kaže da ne želi lažnu reklamu, već priliku da kaže ono što zaista jeste i kako jeste.
– Bilo je par televizija s napisanim tekstovima, gde je trebalo da izmišljamo svašta ne bismo li privukli turiste: da radimo vinograde generacijama unazad, da proizvodimo ovo ili ono, što smo, naravno, odbijali. Svaka laž izlazi na videlo kad-tad. Prosto se turizam tako ne radi. Sami smo se izborili onim što imamo, dobrom voljom i druženjem sa gostima koji su nas preporučivali dalje i tako nas doveli tu gde jesmo.
Koliko su Ankucovićima pomogli turisti svojim pohvalama, toliko su oni postigli samostalnim radom. Sve što izađe iz njihove kuhinje je njihovih ruku delo. Oni dočekuju goste, poslužuju hranu, spremaju sobe. I ništa od toga im nije teško.
Hrana i piće, čak i radnici iz komšiluka
– Suprug i ja – naglašava – sve smo radili sami od samog početka: od nabavke namirnica, kuvanja, pospremanja soba, dočeka gostiju, posluživanja hrane, pevanja uz gitaru – šta ćemo, kad volimo. Od ove godine imamo pomoć ljudi iz sela i moje sestre, a polako se uključuje i sin, što je za mene jako važno, da se nastavi tradicija koju smo započeli. Smatramo da je to još jedna dobra stvar jer ako se mi razvijamo, biće posla i za druge u selu, da nam ne odu ljudi, jer posla ima dovoljno za sve.
Ankucovići su veoma kooperativni i u svojoj pimnici koriste proizvode meštana iz okolnih sela, nadajući se da će im time pomoći.
– Namirnice kupujemo od ljudi iz par okolnih sela koji se bave poljoprivredom i stočarstvom i upravo tu domaću hranu i poslužujemo našim gostima, jer drugačije ne bi valjalo. Zna se, kad gost dođe na selo, šta očekuje. Samim tim i pomažemo našem seljaku u plasmanu proizvoda. Ne bavimo se vinarstvom i vinogradarstvom, niti ćemo, jer od toga znamo samo da popijemo. Radimo ono što znamo a naš kum nam proizvodi vino i rakiju koje poslužujemo gostima.
Sezona u Rajačkim pimnicama kreće od Sv. Trifuna kada je i velika manifestacija na centralnom trgu. Problem su, kao i u mnogim srpskim planinskim selima, struja i neraščišćeni putevi.
– Zimi gledamo da ne radimo, napada nam veliki sneg pa nam ne čiste put do pimnica. Često, naravno, nestaje i struja te, umesto uživanja, boravak ovde bude samo velika muka. Bude tu i tamo poneki ručak za naše Negotince i Zaječarce, njih ne smemo da odbijemo, inače bismo dobili veliki minus – u šali navodi Sanja.
A, taj minus Ankucovići moraju da izbegnu, kako bi ostali najbolji restoran.
– Već dve godine zaredom dobijamo i nagradu za najbolji restoran, što meni puno znači. Postali smo i jako poznati po mesu koje spremam po starom bakinom receptu. To je vlaška pastrma od svežeg paufleka, krčkanog ispod sača, pa zalivenog u masti. Dođu gosti iz Beograda samo da to jelo probaju pa se vrate i traže i da ponesu deci. Meni puno srce. Dobili smo i neku ponudu za malo veću proizvodnju za posluživanje tog našeg specijaliteta u restoranima po Beogradu i Nišu. Videćemo, velika je to investicija za nas, trebaće neka pomoć oko svega sigurno. Mada, nikad se ne zna, C`est La Vie – zaključuje naša sagovornica.
Čekaju put, vodu, struju, kanalizaciju…
– Da li je teško raditi na pimnicama? Pravo pitanje. Reći ću vam: i jeste i nije. Volimo, pa i nije, navikli smo na uslove koje imamo. Prosto i ne znam kako će biti kada dobijemo sve što treba jednom kompleksu. Pustiti vodu na česmu, a ne vući iz bunara, nositi gorivo uvek sa sobom za agregat ako nestane struja i plin za kuvanje. Ono što nama zadaje velike probleme jeste infrastruktura. Dođu nama gosti u velikom broju, tu nema dileme, ali skoro svaki prokomentariše put do nas, nestanak struje i vode. Teško je spremati hranu bez struje i vode. Samo mi znamo kako radimo pomoću štapa i kanapa. Sve mi lepo dočekamo i ugostimo, pa nestane struja pa upalimo sveće, uđu nam svici u pimnicu, Saša zapeva uz gitaru, lepota, ali tek kad iznesem vruću pogaču na sto i stignem da posle mesa i kolača poslužim i kafu. Ako ćemo da se bavimo turizmom, moraju da postoje neke osnovne stvari u 21. veku. Kompleks “Rajačkih pimnica” je zapravo u proceduri izrade infrastrukture koja traje već godinama. Čekamo projekte koje treba da realizuje nemačka orgnizacija GIZ – put do pimnica, voda, struja, kanalizacija, ulična svetla i popločavanje, nadamo se kaldrmom, sokaka u kompleksu.
Stranci vide što mi ne vidimo
Kao i u mnogo drugih slučajeva u Srbiji, potrebno je da stranci vide i pokažu nama samima šta, zapravo, imamo u svojoj prelepoj zemlji.
– Pimnice predstavljaju veliki turistički potencijal za istočnu Srbiju. Vidimo već kako se ljudi vraćaju na selo i svojim vinogradima. Država treba malo bolje da nas vidi. Ono što mi dobijamo kao informaciju od naših stranih turista u kakvom nacionalnom blagu se nalazimo, treba da vidi i naš čovek i da prepozna. Jer, što kažu, da smo u Italiji, Francuskoj ili Grčkoj, tamo bismo od pimnica napravili svetsko čudo. Negotinska krajina je nekada bila nadaleko čuvena po proizvodnji i izvozu vina.
Pivnice ili pimnice?
Često se ljudi pitaju da li su na Rajcu pimnice ili pivnice, zbog čega se gospođa Sanja potrudila da objasni ovu zabunu.
– Večita dilema. Stari Rajčani kažu pimnice (vinski podrumi), kažu idemo da pimnemo vince pa su otud i pimnice, u katastru na svim skicama od premera 1938. piše takođe pimnice, i ne samo u Rajcu, Smedovcu i Rogljevu, već postoje čitavi potesi i u okolnim selima kao pimnice. Zavod za zaštitu spomenika kulture, pod čijom smo i zaštitom, kaže pivnice. Tako da je u upotrebi i jedan i drugi naziv. U ostalom, nije toliko ni važno, bitno je da još uvek postoje i odolevaju vremenu.
