Ратари имају озбиљне проблеме, сточари и три пута веће. О томе због чега је то тако говорио је на конференцији за новинаре одржаној у Задружном савезу Војводине, а поводом Уредбе о забрани извоза меркантилене робе, Радован Бокић, чан УО овог савеза и директор ЗЗ “Агро-Клек” из Клека. Ова задруга се осим ратарства бави и озбиљном производњом млека.
-Сама објава забране извоза направила је општи поремећај на домаћем тржишту јер су пресечени одређени токови превасходно новца, а самим тим и роба. Све се усталасало и уздрмало и нико не зна шта ће бити. Данас је јако тешко продати 100 или 1000 тона пшенице или кукуруза. Да би се све карике у токовима новца поново спојиле треба да прође доста времена. Са овим ценама примарних ратарских култура сточари су у великом губитку, рекао је Бокић.
Он је казао да су због енормног раста трошкова ратари предходних месеци у некој врсти бунила, а сточари готово да на знају шта их је снашло. Озбиљан проблем у сточарству јавио се оног тренутака када су цене пшенице и кукуруза прешле граничну вредност од 16-18 динара за килограм. Са садшањим ценама сточари, а посебно произвођачи млека, имају еномрмне губитке.
За фарму “Агро-Клек” из Клека њен директор одговорно тврди да се по свим стручним параметрима убраја међу три најбоље у Србији. Годишња производња млека по грлу прошле године била је 9.650 литара, по проценту угинућа и свим осталим стручним сточарским параметрима тренутно дневно бележи губитке 150.000 – 200.000 динара зато што је калуклација прешла 50 и неки динар без премије за млеко.
-За нас је катастрофа била када је кукуруз достигао цену од 27 динара за килограм. Тада смо били у озбиљном проблему и на граници да се запитамо шта ми то радимо. А цене кукуруза д 34-35 динара тек нам стварају озбиљан проблем, указује Бокић.
Он каже да ће се забрана извоза житарица као бумеранг вратити сточарској производњи. По њему, ова одлука донета је на брзину. Треба исконтролисати домаће потребе али то се може урадити елегантније. Бокић каже да штампање новаца са сврхом куповине роба није инфлација и због тога је држава требала да изађе на тржиште и откупи све тржишне вишкове. Произвођачи би били задовољни и ценом 32-34 динара за килограм кукуруза јер би на тај начин задовољили своје потребе када је реч о набавци инпута за сетву, укључујући и гориво. У оваквим условима сви трпе последице које ће бити далекосежне.
-Сем тога, сви ми причамо о забрани извоза, а мало ко од нас се пита шта се дешава са увозом. Увоз је остао потпуно слободан. Када се погледају цене у страним трговинским лацима не могу, а да се не запитам шта се дешава са увозом млека и млечних производа И како то да се некоме из Данске исплати да његови производи дођу овде? Али, прича да су они рентабилнији у производњи уопште није тачна. ЗЗ “Агро – Клек” по грлу, по утрошку часова рада, по запосленом има исту производњу као дански фармери. Код нас се не говори колике су извозне субвенције у тим земљама. Наше границе су отворене и ја не кажем да треба забранити увоз али, ако стежемо са једне стране треба да контролишемо и своју сточарску производњу, да се одржимо до нивоа самодовољности и да не постанемо зависни од увозног млека. А то је лако могуће. рекао је Бокић.
Он додаје да се одавно није чула структура сточарске производње, поготово производње млека. Питање је шта кажу статистика, а шта аналитика. Податак је да је 30 одсто сточарских фарми, 30-40 одсто производње млека у рукама 7-8 великих фарми. Следећих 30 одсто су средњи и они прави фармер који су достигли одређени ниво и производња има је између 5.000-7.000 литара млека, а 30 одсто су фарме настале на најразличитије начине којима је главни бизнис повраћај субвенција.
-Ја бих акценат ставио на контролу увоза. Друге земље су ограничиле извоз својих производа али су ограничиле и увоз. А код нас о увозу нико ништа не прича. Да ли нам је толико меса неопходно? У Србији је затворено тржиште и стављено је под контролу. Да ли смемо и увоз да ставимо под контролу? Можемо ли ми, као држава, да то и урадимо? Сир који уђе у било који мегамаркет са ценом млекаре која га је произвела кошта 1.000 динара за килограм, на рафу се нађе по цени од 1.600 динара. Маржа на млеко и млечне производе је 40-50 одсто. То нико не сме да спомиње ни да дира. И ето нама проблеми. И због тога увозни производ направе овде катастрофу у једној комплетној области. Мислим да се о трговачким маржама мало прича, а због тога се ми као произвођачи не уклапамо у рачуницу. А Француз или Холађанин се уклапају јер добију два евра субвенција по килограму за извоз, указује Бокић.
Оно што је изнео овај човек оставља простора да ставимо прст на чело и добро се замислимо шта радимо.
Пише: Јасна Бајшански
