Гљиве најчешће препознајемо по њиховом специфичном изгледу. Навикли смо да, када помињемо печурке, у глави створимо слику организма који се састоји од шешира и дршке. Међутим, карактеристични облик печурке је само једна од морфолошких манифестација овог чудесног света.
Постоје гљиве шкољкастог и батинастог облика, желатинозне, издужене, копитасте као и гљиве које обликом подсећају на бића из научнофантастичних филмова попут Clathrus archerii (дошљак из далеке Аустралије).
Једна од посебно занимљивих група гљива су такозвана птичија гнезда које су име добиле по специфичном изгледу које подсећа на корпице или гнезда испуњена јајима и припадају родовима Cuathus и Crucubulum (породица Nidulariceae).
„Јаја“ или перидиоле су репродуктивне структуре које у себи садрже споре, а за плодно тело гљиве су везане еластичном мрежом мицелија које се називају фуникуле. У питању су ситне гљиве и веома се лако занемаре али, једном када знањем откључате чаробни свет гљива, примећиваћете, на своју радост, гроздове гнездашаца начичкане на отпалим гранчицама дрвећа, на тлу и биљном отпаду. Перидиоле су сочивастог облика и служе као заштита за гљивине споре. Када гљива сазри перидиоле испадају, пуцају и избацују споре у спољашњу средину.
Crucubulum laeve: најситнија од свих гнездашаца, висине до 1цм. Дуго остаје прекривена наранџастоцрвеном мембраном која штити перидиоле до момента њиховог сазревања. Спољашњост и унутрашњост ове гљиве је наранџасте боје док су перидиоле бледе и много светлије. Плодоносе на отпаду биљног порекла. Ретка су врста.
Представници родова су Cuathus striatus и Crucubulum laeve.
У Србији су заступљене четири врсте из групе „птичијих гнезда“ а то су:
Cuathus striatus: пехарчићи могу бити промера до 1,5 центиметара висине и 1,2 цм ширине. Смеђе су боје и длакави са спољне стране. Унутрашњост пехарчића је наребрана препознатљивим стријама по којима се ова врста лако распознаје и испуњена је са групицом перидиола сочивастог облика, сивкастобеле боје размера до 0,2 мм. Када је гљива млада, заштићена је беличастом мембраном која пуца старењем. Плодоносе причвршћене за отпале гранчице.
Cuathus olla: пехарчићи су испрва цилиндричног облика док старењем, како се отварају, добијају облик трубе. По величини и општем изгледу су једнаке претходној врсти, али се разликују по глаткој унутрашњости оловно- -сиве боје и перидиолама које су скоро двоструко веће и нарасту до 0,4 мм.
Cuathus stercoreus: незнатно су ситније грађе од две претходно наведене врсте али са њима деле карактеристичан изглед пехара или гнезда. Од наведених се јасно разликују по сивој површини пехара посутим ситним длачицама, контрастном тамносивом унутрашњошћу и тамносивим, скоро црним перидиолама.
Плодоносе такође у групицама на отпаду биљног порекла.
М. Даљев
Добро јутро број 568 – Август 2019.
