Начин одржавања земљишта у воћњаку у многоме може утицати на рано пророђавање воћака и висину приноса. Kорови који расту у њему такмиче се са гајеним биљкама за воду, храну, сунце и посебно су непожељни у тек зснованом засаду. То значи да их ваља често уклањати, односно, земљиште обрађивати. Наши воћари то и практикују, па земљиште у воћњаку најчешће држе у форми јаловог угара.
Воћарима који намеравају да заснују нов воћњак или прошире постојећи, стручњаци саветују да пре садње размотре и питање одржавања земљишта. Показало се да јалови угар није најбоље решење. Добре стране овог начина су да гајене биљке немају апсолутно никакву конкуренцију и максимално користе расположиве залихе хране и воде, у току пролећа засади под јаловим угаром мање су осетљиви на мразеве, јер голо земљиште одаје више топлоте него покривено. Мане су високи трошкови у одржавању, јер је потребно урачунати амортизацију машина, цену горива, хербицида, а када се окиша, у воћњак се практично не може ући. Уз то, редовном употребом хербицида нарушава се микробиолошка активност земљишта, честим проласком трактора и прскалица оно се сабија, истискује ваздух, смањује му се способност аерације.
Идеално би било да се одабере начин који омогућава лако одржавање, помаже раст и плодоношење воћака, чува структуру земљишта, смањује ерозију… У пракси не постоји ниједан посебан начин који испуњава све наведене захтеве, али треба наћи компромис узимајући у обзир тип земљишта, нагиб терена, старост биљака, систем наводњавања и начин бербе.
Добар компромис у већини случајева је затрављивање међуредног простора, док се простор у реду одржава у стању без корова као тзв. хербицидни појас, ширине пола до једног метра са сваке стране воћака. Предности оваквог начина одржавања земљишта су вишеструке. Лако је кретање механизације по воћњаку, спречава се ерозија, побољшава се продирање воде у земљиште, чува се његова структура и обогаћује се органском материјом. На затрављеним површинама непожељни корови имају малу шансу да се развију.
Питање је које биљке изабрати за затрављене траке. Детелине нису добро решење, јер су гајеним биљкама велика конкуренција као потрошачи хране и воде, а такође су и мање отпорне на гажење. Идеалне су травне смеше. Травни покривачи се лако одржавају кошењем или тарупирањем када достигну висину 15 до 20 цм. Да би се спречило да се траве неконтролисано шире, треба траке покосити пре него што „баце“ семе. Нема потребе за посебним наводњавањем и ђубрењем травног појаса. Простор у реду се обично одржава коришћењем хербицида (земљишни + тотални), а може се и обрађивати прикључним машинама са бочно-помичним радним телима. Oвакав начин одржавања земљишта у воћњацима може се препоручити за засаде у којима постоје системи за наводњавање. Тамо где се практикује „суво воћарење“, он се не може безусловно применити. То ће највише зависити од количине и распореда падавина у току године, потреба гајене врсте воћа за водом, као и од старости стабала у засаду.
Св. Мујановић
