U đedovu kuću u selu nisam ušla čitavo jedno punoletstvo. Život jedan. Poslednje čega se sećam, bila je strinina sahrana. Decembar, sneg do članaka, po seoskom tucaniku rupe pune vode na kojima se napravila ledena pokorica. Ispred dobro znane kuće gomila automobila, napravili kaljugu, ni dokolenke čizme nisu pomagale. Čini mi se da je toga dana sa strininim odlaskom otišlo i moje sećanje na detinjstvo. Na sve lepo što me je dočekivalo; prvu kašiku kajmaka, prvu krišku, kao taj sneg, belog sira, vrele meke kravajčiće, njeno „kupi deci bolbona“, jednom u životu raspletenu kosu, kraj marame kojim je brisala suze kad odlazimo. I dugo je stajala ta neka knedla u grlu, predugo.
A onda, neplanirano, kako to već život i uredi, nađoh se na tom istom putu, obilazeći te poznate rupe, koje i kad ih zakrpiš opet se pojave jer voda spere nasuto kamenje. I nekako potpuno mirna, kao da nikad ni odlazila nisam. Kao da je bilo juče. Tu je komšijina lipa, ispod koje je nekad bila klupa na kojoj smo kao deca sedeli, čekajući jedni druge pre polaska na reku. Na raskršću od Jola ka Stanimiru i Žarku, ostaje mi s leve strane, s leđa, Stanimirova trešnja, a sa desne od nekadašnjeg bogatog voćnjaka, ostalo par stabala breskve. Pitanje je da li i rađaju. Ispred mene đedovina. Nema više ograde kojom je bilo omeđeno naše, s desne strane još stoji stari svinjac, isti kao što je i bio, a u njemu svinja ona bela, od sto pedeset kila, za posek. S leve strane čardak, ispod njega veći svinjac podeljen na dvoje, u jednom krmača u drugom odlučeno desetak prasića. Prođoh putem iza magaze, osta iza poljski vece i pored njega od ko zna kada dunja.
Stadoh ispred kapije, do letnje kujne na koju je oslonjena šupa sa furunom zidanom u turskom stilu. Sve je isto i sve je drugačije. Tu je štala, stara, još je prađed pravio pre onog rata. Ispred štale tronoščica, odoleva, na njoj je strina sedela dok je muzla krave. U štali samo jedno tele, graorasto, lepo. U produžetku radionica u kojoj je stric popravljao sve što se popraviti može, od automobila do traktora i kosačice, ponekad i kućnih aparata. Desetak metara dalje stoji stoletni dud, već ga godine lome. Na njega sam se kao dete pela, večito grđena jer je ispod „ćepalo“(cepalo), a strina stalno u strahu da se ne okliznem, da ne padnem na sikiru te se nagrdim. Strinina posla. Od duda na pedesetak metara u njivi orah. Starac koji pamti rođenje moga oca, jer mu je baba baš tu, ispod njegovih grana srpom presekla pupčanik, podojila ga, povila u maramu skinutu s glave, ostavila da spava, a ona otišla da nastavi kopanje kuruza. Nešto malo uzbrdo, prema krčevinama, iznad bare, već upola bez lišća i polomljenih grana, jer nikad orezana i nikad dirnuta nije, prkosi vremenu trešnja divljakuša. Na nju, kao i davnih dana, naslagane brklje za seno, koci za paradjz i pritke za boraniju. Niže nje, prema štali, ispod ambara, viri stari, prastari Tomo Vinković, još u voznom stanju. Od nekadašnjeg sjaja, ostali su samo tragovi crvene boje.
- Prebaciva, al’ i dalje ide. Osetim kad prebaci, moram remenicu ponovo da promenim, nešto su loše uradili prošli put kad su popravljali. A, da ti kažem ne bih ga dao za Džon Dira – priča brat dok sedamo u dvorište gde je nekad bila magaza, a sad napravio letnjikovac. U dnu dvorišta kajsija, domaća, ne zna joj se sorta, a znam da je rađala da smo celom selu delili pune sepete, i slatka kao med bila. Pored nje kruška, čije sazrevanje nikad dočekale nismo, kaže snaha neće je biti ove godine ni jedna.
- Eeeeneee, kakva kajsija, ni jedne nije bilo. Mraz bio, sve ojadio. Ni krušku, ni kajsiju nemamo, ni za sebe – s osmehom na licu, držeći u rukama džezvu vrele kafe, više konstatuje, nego što se žali. Iz daljine čuje se potmuli lom u oblacima. Valja od Medvednika celo jutro. Muči se, muči i na kraju prelomi kiša. Dok ispijamo prve gutljaje puče negde u daljini.
- Joj je l’ se sećaš kako je pokojna baba izlazila dok grmi, lupala u šerpu kašikom i nabrajala – i nisam još ni dovršila šta htedoh reći, kad se brat nasmeja i poče.
- Jooooj, kako ono bejade? Valjad pominje sve one koji su se obesili, pa tera od kuće, i tera bela stada. Jes’ beše jednom počela da nabraja, pa kad reče „ajooooooj Ljubicaaaa“, a Ljuba dijete pobeže uKuću od straha – smejemo se, isti onaj smeh kao kad smo bili klinci. Pominjemo rodbinu i okruženje.
- Je li, ono beše Živka nikad nije volela babu – pravi se snaha nevešta, a mi znamo zašto. Jednom već pomenuh, Živkin Živko dugo je begenisao našu Zagorku, a ona nije šćela.
- Ma bila baba sposobna – opet dobaci brat značajno, snaha pogleda u mene, zacrvene se. Ja slegoh ramenima.
- Bila. Bila baba grom žena, lepa ko lutka, jaka, a čista i pedantna, prava gospođa na selu, od nje nikad nisi osetio da je u štalu ušla – što jeste, ništa slagala nisam.
- Jes’ Zaja bila lepa, gledala ja slike – složi se i snajka – a bio je i Rašo lep, gardista, naočit, crn, baš su nekako pasovali jedno drugome – nastavlja, al’ joj po licu vidiš da joj nije jasno, da l’ se Živka ljutila što je baba od svih muškaraca odbila, baš, Živka, il’ što je Živko uopšte begenisao, pored žive žene, i nju. Ostavih je da se muči, uđoh u kuću. Od nakadašnjeg izgleda odžaklije ostala samo porodična (slika) ikona Svetog Jovana, iznad nje kandilo. Sve ostalo je promenjeno, novo. Prepoznah, ispod novog praga, stari široki prag đedove sobe. Nešto je u meni u tom trenutku zatreptalo. Možda onaj 21 gram, što kažu da je duša.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
