Пише: Јасна Бајшански
Пре 7 до 8 година јавило се интересовање за подизање засада овог коштуњавог воћа, те сада око 100 произвођача у пиротском крају има плантаже ораха на по 40, чак и 50 хектара.
– Продајемо очишћено језгро, које последњих година има цену од 800 до 1.000 динара за килограм, каже Бранко Латиновић из Елемира, који на два јутра има 85 стабала ораха.
Привредни значај и потенцијал ораха је веома велики, каже Проф. дрЧедоОпарницас Пољопривредног факултета Универзитета у Београду, a међу биљним плодовима по количини и саставу хранљивих материја језгра ораха нема премца. Висока концентрација уља – око 60 одсто, беланчевина – око 16 одсто, угљених хидрата – око 12 одсто, минералних материја – око 1,5 одсто, целулозе – око 2,5 одсто и комплекса витамина Е, Ц, А, Б1, Б2 и других једињења, чине га изузетним.
– Језгрo ораха садржи око пет одсто воде, па се плодови лако чувају и имају одличну транспортабилност. Језгрo се користи за справљање фармацеутских и козметичких препарата, oд цветова-реса, коре, пупољака и младих плодова справљају се разни препарати, a oрахово дрво је веома племенита и тражена сировина у дрвнопрерађивачкој и војној индустрији. Заштита ораха од болести и штеточина није сложена и скупа, као што је то случај код већине других воћних врста, па се може сматрати здравом и безбедном храном. Бербу плодова могуће је потпуно механизовати и производне трошкове свести на минимум – објашњава проф. Опарница и додаје да је, поред великог привредног значаја, производња ораха у Србији још увек екстензивна.
Погрешне сорте на погрешном месту
Као основне разлоге оваквог начина производње и поред постојања повољних агроеколошких услова у већини наших воћарских подручја и могућности да се плодови пласирају како на домаћем тако и на страном тржишту, Опарница наводи искључиво генеративно размножавање ораха, касно ступање на род и незадовољавајући квалитет плодова, али и мали број засада или појединачно гајење стабала као и непридавање довољног значаја агро- и помотехничким мерама. Често се дешава и измрзавање цветова и тек заметнутих плодова, што је последица одабира неадекватних сорти.
Савремена интензивна производња ораха може се остварити увођењем нових сорти у производњу и правилном применом агро- и помотехничких мера. Како се то примењује у пракси у Пироту и околини, питали смо стручњака ПСС ГоранаСветозаревића. Овде се воће, како каже, до недавно производило једино на окућницама које су заузимале од 10 до 30 ари, и то за властите потребе, док су мале количине пласиране на тржиште. Сада више није тако.
Пре десетак година ситуација се променила. Разлог је већа зарада која се, уз повртарство, може остварити у воћарској производњи. Али, код ове производње потребно је боље планирање и добра информисаност, јер је реч о засаду који је у експлоатацији 15, 20, па и више година. Леска и орах експлоатишу се и пола века. Донедавно орах и није био заступљен у воћарској производњи овог региона. Тек пре 7 до 8 година јавило се интересовање за подизање засада овог коштуњавог воћа, те сада око 100 произвођача у пиротском крају има плантаже ораха на по 40, чак и 50 хектара.
Пријају му хумус, сунце и поветарци, а сметају мразеви
Евлија Челебија хвалио фрушкогорске орахе
Обичан, домаћи, персијски, или грчки орах је воћка северне Земљине полулопте која има умерену и суптропску климу. На основу ископина зна се да је растао пре више десетина милиона година у шумским састојинама Кине, Индије, Авганистана, Ирана, јужних република бившег СССР-а, Турске и земљама Балканског полуострва.
Сматра се да је човек почео да гаји орах још на почетку бављења земљорадњом. Квалитетније плодове, прикупљене у шуми, сејао је на окућници. Према наводима многих аутора, орах се прво почео гајити у Кини, затим у Јапану и Индији, а потом на обалама Средоземног мора, где га прво гаје Грци и због тога је његов назив „грчки орах”. Од Грка су га преузели Римљани и раширили по читавој Европи, а према неким ауторима, у Енглеску је пренет тек 1562. године. Одатле је свој пут наставио у Северну Америку, па је тамо познат под именом енглески орах.
Најстарији писани подаци о гајењу ораха потичу из времена пре наше ере.
Грчки филозоф и ботаничар Теофраст (372-287 год. п.н.е) у делу о пореклу биљака наводи да је орах шумска биљка која је култивисана. Постојање ораха забележено је и у Библији, у Соломоновој „Песми над песмама”. Орах помињу велики римски песници Вергилије (70-19 г. п.н.е) и Овидије (43-17 г. п.н.е). Плиније Старији (23-79) дао је рецепт лека у којем су један од четири састојка беле језгре ораха. Он наводи да су Грци донели ову биљку из вртова персијског цара Кира. Грци су га, због изузетног укуса плода, назвали краљевски орах. Писани подаци о ораху код нас нису много стари. Чувени турски путописац Евлија Челебија (1611-1682), који је кроз нашу земљу путовао 1660. године, у свом „Путопису” хвали орахе с присојних страна Фрушке горе.
– Када се погледа уназад неколоко стотина година, орах је задња воћарска култура која је стигла на ове просторе. Он је осетљивији на мразеве у односу на друго воће. Због тога му погодују виноградарски рејони, односно, подручја у којима ниске температуре ваздуха нису толико изражене и нема раних јесењих и касних пролећних мразева. Гледајући шире подручје Пирота, то је надморска висина од 380 до 500 метара. Узгој зависи и од експозиције терена, а ораху одговара да она буде јужна, са добром осунчаношћу и проветреношћу. Код ораха, као и код леске, пчеле не играју главну улогу у опрашивању јер су мушки и женски цветови одвојени, а цветове опрашује полен са другог стабла, односно, друге сорте. Због тога је значајна улога благог струјања ваздуха. Такође, орах захтева земљиште богато хумусом и због тога су произвођачи своје плантаже, мање или веће, подигли у долинама река и у виноградарским рејонима – каже Светозаревић.
Некада су се ораси узгајали из сејанаца. Људи су одвајали плодове за које су сматрали да су добри – крупни, да је љуска средње чврстине и да плод има добар рандман језгра. Добар рандман подразумева да, када се очисти килограм ораха од љуске, остане најмање пола килограма језгра. С плантажном производњом почеле су се узгајати и новије сорте.
ДејанПетровић у околини Пирота пре шест година почео је да подиже засаде ораха. Сада ову воћку гаји на 1,2 хектара, а засади су на неколико парцела. Међузасад су виноградарске брескве и нектарине. Дејан је испланирао садњу тако да са парцеле има приход док ораси не почну да доносе пун род. За сада доминирају брескве јер су бујније и имају већу крошњу од ораха.
– Када сам бирао сорте, одлучио сам се за Г139 и Шејново. Приликом одабира сорти, али и терена на којима сам подизао засаде, руководио сам се саветима струке, али сам такође гледао шта и како то раде у окружењу. Једна парцела под орасима налази се у пољу у којем се углавном узгајају ратарске културе и ту имам проблем с касним пролећним мразевима. Друга парцела је у виноградарском делу атара и налази се изнад Пиротске котлине и засад на њој је далеко бољи. Кад то кажем, мислим на саднице које много боље напредују, сада су у роду – каже Петровић.
Што је старији, све је роднији
Ни на северу наше земље, у Војводини, ниједна кућа с окућницом, била она у граду или селу, није се могла замислити без ораха који је кућу штитио од ветрова, лети укућанима даровао пријатну хладовину, а у јесен их награђивао плодовима. Сеоска домаћинства по правилу су имала више стабала, па је ораха било и за властите потребе и за пијацу.
Пре десетак година БранкоЛатиновић из Елемира крај Зрењанина посадио је неколико стабала ораха. Засад је сваке године повећавао, тако да данас има 85 стабала. За орах се определио јер је желео да, када дође време за пензионерске дане, има допунски рад и приход.
– Наследио сам њиву и размишљао сам шта би се на њој могло гајити ,посебно јер је Тиса близу и земља се лако може заливати. Само сам знао да нећу да производим кукуруз или жито. Данас на два катастарска јутра земље поред Тисе имам воћњак од 85 стабала ораха. Прво сам хтео да посадим кајсије, онда сам чуо да се оне добро слажу с орасима. То сам и урадио. Посадио сам и орахе и кајсије, али оне су кратког века, и повадио сам их – испричао нам је Латиновић, уз напомену да је воћњак формирао слушајући савете стручњака новосадског Института за воћарство и виноградарство.
Данас је врло задовољан резултатима. Како каже, орах није захтевна воћка, али мора се водити рачуна о штеточинама. Најопаснија је орахова мува, која напада пред крај лета. Уђе у плод и љуска поцрни и тада он више не може да се спасе. Зато ваља водити рачуна, пазити, прскати кад треба и како треба, и род се може сачувати.
– Бербу за сада могу да обавим породично, заједно са децом. Нису сви ораси у пуном роду, како сам их сукцесивно садио, тако сад и рађају. Пун род ораси почињу да достижу у петнаестој години. Орах може доживети и 50 година, и стално расте и развија се. Што је старији, то је роднији. Зато ћу већ следеће године морати да ангажујем и додатну радну снагу. Обрани, односно покупљени ораси пакују се у мрежасте џакове и оставе да се осуше на ваздуху. Онда следи “крцкање”. Продајемо очишћени орах, који последњих година има цену од 800 до 1.000 динара за килограм. Том ценом сам задовољан. Продајемо га од куће, преко интернета, а имам и откупљивача који га после продаје на пијаци – објашњава Латиновић.
Пресудан избор сорти
– Поред повољних агроеколошких услова какви су наши, успех у производњи ораха у највећој мери зависи од избора сорти. У циљу обезбеђења редовних и високих приноса, треба бирати сорте веће потенцијалне родности, с краћом вегетацијом, да би се избегле опасности од позних пролећних и раних јесењих мразева. Од посебног значаја је избор сорти које се међусобно добро опрашују, односно, које су компатибилне. За добру родност потребно је да се опраши и оплоди најмање 75 одсто женских цветова – саветује проф.др Чедо Опарница.
