Уз пузеће врсте рода Лоницера све су популарније и грмолике. Најлепша међу њима је Lonicera tatarica, татарски орлови нокти (козја крв или божији цвет). Пореклом је из степских делова Азије, што наговештава да је то биљка скромних захтева. Име је добила по ренесансном ботаничару Адаму Лоницеру. Све биљке из овог рода проучио је и дао им кратак опис енглески писац Самуел Пепyс, који је забележио да цветови, прелепе цветне трубице, уместо звука шире мирис. Слатки цветни мирис садржижи ноту јасмина, наранџе, меда и дрвенастих нијанси. Толико је опојан да привлачи пчеле и инсекте, а у Америци где се гаји као украсна биљка од средине 18. века, привлачи и птице и лептире.
– Lonicera tatarica је веома елегантна и корисна биљка (жбун), која може да заштити од погледа знатижељних пролазника, улепша врт или неку неугледну површину, али и да оплемени голи зид, ограду – каже Тихомир Анђелковић, расадничар из Придворице код Смедеревске Паланке. – Расте високо и у ширину, па је за њен узгој потребно мало више простора. Веома је отпорна на мразеве. Често се догађа, да иако је листопадна биљка, због раног буђења, на заштићеним положајима истера младице, чак и пре него што лишће у јесен опадне. Младим лисним и вршним избојцима не сметају мразеви колико ледена киша кад стегне зима.
Иако је скромних захтева, ова биљка најбоље успева на плодном земљишту, а прија јој заливање и прихрањивање, посебно кад расте и цвета. Воли сунчана места у врту.
Нарасте до четири метра, али се орезивањем може формирати круна и одредити висина. Листови су јој овални, дужине од три до шест центиметара, док су цветови, прекрасне трубице (беле, ружичасте, кремружичасте и тамније) с избаченим прашницима, сакупљени у цвасти. У паровима смештене цвасти јављају се у мају и јуну, а у августу уместо њих појављују се светлоцрвене бобице, које најављују скори долазак јесени.
Гаји се као солитер у врту. Као жива ограда сади се на размак од 60 центиметара. Ако се комбинује с четинарима постиже се пун ефекат и сади се на размаку од 120 центиметара.
Размножава се семеном, али је то веома дуг процес, као код винове лозе, али и из резница тако што се скидају једногодишњи ластари дужине 15 центиметара с два пупољка и пободу у земљу помешану с песком. Заливају се и негују, а кад се ожиле иду у школу, док не достигну висину од једног метра, а затим се испоручују купцима.
Постоји више сорти лоницера које се разликују по начину раста, облику листова и боји цветова. Тако је, на пример, alba или zabelli ниског раста с тамноружичастим цветовима. Lonicera pileata има сасвим другачије особине. Расте у ширину, а нарасте пола метра и нешто више, па је зато одличан покривач тла, или нижих зидова. Цветови су јој неприметни, али су плодови (бобице) лепе љубичасте боје и веома декоративно делују на биљци.
Д. Радивојац
Добро јутро број 541 – Мај 2017.
