Некада је вуна била неизбежна у готово сваком домаћинству и представљала је право богатство. Од ње су се ткали ћилими и плели топли џемпери и чарапе за хладне зиме. Домаћице су сате и дане проводиле у прању и чешљању вуне, потом су је преле и бојиле природним бојама, па правиле удобне и здраве душеке, покриваче и јастуке. Данас је то права реткост. Јер – српска вуна се или баца или извози.
Према последњим подацима Републичког завода за статистику, у Србији се гаји око 1,7 милиона оваца. Више од милион грла гаји се у централној и источној Србији, а остатак је углавном у Војводини. Једна овца, у зависности од расе, даје три до четири килограма вуне годишње. Вуна је, након распада бивше Југославије и пропасти великих произвођача штофова, годинама бацана и спаљивана. Али, од пре неколико година појавили су се откупљивачи који је најчешће извозе. Тако се од вуне из Србије праве теписи, штофови, постељина и одевни предмети у Европској унији, Кини и Индији.
Здрав сан без гриња
Вуна прија људима, јер се састоји од кератина, као наша коса и нокти. Не постоји алергија на нетретирану вуну, осим код веома ретких случајева алергије на ланолин – масноћу у вуни. Ако неко не подноси вуну, то је због осетљивости на директан контакт са грубљом вуном, која може да гребе и иритира кожу.
Вуна је одличан изолатор, захваљујући ваздуху који је заробљен у влакнима. Обезбеђује пријатну топлину и понаша се као природна климатизација. Вуна апсорбује влагу и ослобађа је у ваздух и ова особина је важна за оне који пате од ноћног знојења. Омогућава телу да дише и највише доприноси осећају пријатности.
Гриње не воле вуну, јер се размножавају у топлом и влажном окружењу. Због способности да регулише влажност, вуна остаје сува и влага се не скупља у току ноћи. Осим тога, вуна није статична и не привлачи прашину у којој станују гриње. Вуна је благо абразивна, а трење влакана убија гриње и не дозвољава им да се шире, те овај материјал пружа здраво окружење за људе који имају алергије.
Ми откупљујемо, Бугари прерађују
Добар пример је вуна пештерских оваца коју смо некад извозили у Енглеску, где је коришћена за ткање висококвалитетних и вртоглаво скупих тепиха. Више од две деценије смо је бацали, а сада се откупљује.
Један од ретких откупљивача је Драган Зечевић из Прњавора код Крагујевца. Ова природна и еколошка сировина на цени је на европском тржишту, али се, на жалост, извози из Србије посредством бугарске фирме, која има постројења за прераду до полупроизвода.
- Откупљену вуну извозимо у сировом стању, преко Бугарске, у земље Европске уније, где је поново на цени. Купују је произвођачи тепиха и текстила, који су важне карике у модној индустрији. Годишње откупимо и извеземо око 1.000 тона сирове овчије вуне, не само из Шумадије, већ и са подручја Пештера, Мачве, Поморавља и остатка Централне Србије – каже Драган Зечевић, који сарађује с једном фирмом из бугарског града Сливена, испоручујући јој класирану вуну. Вуна се код њих пере, чешља и доводи у фазу полупроизвода, од којих се прави предиво.
- Зна се да је продаја полупроизвода или производа увек исплативија – каже Зечевић – али немамо капацитете за прераду.
У откупу највише се цени добро разврстана вуна. Када пристигну нове количине, потребно је одвојити је по класама. Вреднује се дужина, дебљина, вијугавост и растегљивост влакана, па и белина. Драганов син Ненад обучен је за сортирање, али у Прњавор у јеку сезоне долазе и радници из бугарске партнерске фирме, који помажу у том послу.
Занимање – сортирач вуне
- Под прстима морате да осетите квалитет вуне и да је сврстате у категорију којој припада. Уколико се то не уради како треба, следећа карика у ланцу прераде неће више имати поверења у вас. По неком неписаном правилу, жене су боље у том послу – додаје наш саговорник.
За килограм вуне прве класе произвођач добија око 120 динара, а за најлошију 50 динара. Ни овај новац није превелик, али бар може да покрије трошкове шишања оваца. Ко не жели новац, може вуну да трампи за пређу или камену со која је потребна у исхрани оваца.
Зечевићев син Ненад једини је у централној Србији обучени и званични сортирач вуне. Он за само неколико секунди, непогрешиво прстима и погледом процењује да ли је овчија вуна првог, другог, трећег или нижег квалитета. Класа се одређује по „микронажи“ влакана. Добар сортирач у тренутку зна да ли је влакно дебљине од 18 до 21 микрона (прва класа) или до 23 микрона (друга класа). За њега кажу да је у Србији један од бољих познавалаца ове поново цењене сировине и да за сада нема конкуренцију. Кроз његове прсте прође око 12 тона неопране вуне дневно.
Чак и боја природна
Вуна је позната и по томе што може да се боји природним материјалима. Од кадифе се добија окер или жута, а за бојење се користе и коприва, дуд, лишће јавора или ораха. Занимљиви су и народни називи природно бојене вуне. Светлана Ћалдовић, кустоскиња у Музеју „Старо село“ у Сирогојну каже да је, рецимо, шептели боја она између розе и беж, кафена је боја кафе, дуванли је тамносмеђа, врана је црна, крмезли је зеленкасто – беж.
Домаћице су некад „враниле вуну“, односно у црно бојиле и за то користиле црни јасен. Огули се кора са стабла, стави се у воду заједно са зарђалим гвожђем. То стоји петнаест дана и потом се вуна и вода добро скувају, како би се добила црна – врана боја.
Дужина и дебљина одређују квалитет
- Квалитет вуне зависи од дужине и дебљине влакна, и од њене белине. Процењује се вијугавост влакна и растегљивост. Овај посао учи се кроз искуство и осећај. Што више праксе имате, више знате. Прво се препознаје да ли има мртвих влакана. По мирису треба да препознате да ли је вуна влажна – каже Ненад Зечевић, који је овај занат учио у Сливену. Годинама је по неколико месеци проводио код Виолете Бачварове, која се бави откупом и извозом вуне. Иако је већ мајстор свог заната, и даље одлази на усавршавање.
- Квалитет вуне зависи од врсте оваца, али не и од њихове старости. Најквалитетнију вуну дају мерино овце, потом расе винтерберг, а од домаћих сорти праменка. Вуна планинских оваца је грубља. Тек око 20 посто откупљене вуне у Шумадији заслужи епитет прве класе – додаје Ненад.
И за крај, драгоцена информација за домаћице и домаћине: структура влакна вуне, када је гледате под микроскопом, подсећа на рибљу кост. Због тога се вунени предмети при прању на неодговарајућој температури – скупе.
Душек и јастук направите сами
Вуну у Србији можете лако да нађете код локалних овчара, а може се десити и да је добијете на поклон. Многи чувају понеки џак на тавану, јер им је жао да драгоцену сировину баце. Ако и желе да је продају, цена на кућном прагу неће прећи 30 динара.
Неопрана вуна може да се чува неограничено. Мољци је не нападају, јер има природну заштиту од њих. Ако је неопрана, потребно је прво одстранити механичке нечистоће – гранчице, сламчице, чичак, травке…
Приликом прања најбоље је руно једне овце поделити на мање делове, у зависности од величине суда. Раствор за прање прави се тако што се на 15л воде вруће до 58 степени сипају две кашике каустичне или калциране соде и 4 кашике најјефтинијег шампона за косу или еколошког сапуна. Вуну треба потопити у врели раствор и оставити десетак минута.
Будите опрезни, саветују стручњаци, не сипајте соду у воду, већ обавезно обрнуто. Вуну гњечите рукама неколико минута и не заборавите заштитне рукавице. Исперите је потом у више хладних вода, док не буде потпуно чиста, и окачите је да се осуши. Вода за прање вуне треба да буде мека, као кишница, на пример.
Осушену чисту вуну треба прво пречешљати, како би се одстраниле све преостале механичке нечистоће. А потом морате да пронађете вуновлачару. Ове радње су такође ретке у Србији, али вреди се потрудити. Вуновлачар ће направити комаде вуне у димензијама 80 x 190цм.
Од платна за душеке сашије се навлака која одговара кревету и напуни се вуном. За фирцање душека потребан је јачи конац и закривљена игла. Овај поступак омогућиће да вуна равномерно стоји у душеку. На исти начин се праве јоргани и јастуци. Постељу од природне вуне треба само редовно проветравати и сунчати, како бисмо дуго уживали у њој.
Б. Ненковић
Добро јутро број 576 – Април 2020.
