Hodajući šumom često možemo da zapazimo raznolikost čarobnog carstva gljiva i uživamo u njihovim jarkim, egzotičnim bojama i oblicima. Ali, pored tih krupnih i upečatljivih primeraka svet gljiva čuva i malo, skriveno blago. Padobrančići (Marasmius) su sitne gljive, retko kad premašuju obim šešira od 5 cm ali spadaju u jedne od najšarmantnijih gljiva. Ime su dobili po klobuku koji je specifično narebren i svojim izgledom podseća na minijaturne padobrane.
Marasmius je rod gljiva koje iz porodice Marasmiaceae. Sadrži oko 500 vrsta rasprostranjenih širom sveta, od kojih je nekoliko, poput vrste Marasmius oreades, jestivo. Međutim, većina pripadnika ovog roda su male, neupečatljive pečurke. Njihov skroman izgled doprinosi tome da ih većina gljivara i ljubitelja prirode uopšte ne primeti.
Rod je prvi put opisao mikolog Elias Magnus Fris koji ih je klasifikovao prema sledećim karakteristikama: bele spore, žilava centralno postavljena drška i osobina marscenscencije, odnosno da se u sušnom periodu godine osuše a zatim, kada kiše padnu, rehidriraju i ožive.
Samo ime Marasmius potiče od grčke reči marasmos, što znači „isušivanje“. Savremeni mikolozi više ne smatraju ovu osobinu pouzdanim kriterijumom za izdvajanje ovog roda od ostalih gljiva ali je Frisova definicija roda i dalje približno primenljiva. Marasmiusi su saprotrofne gljive i predstavljaju veoma važnog razlagača truležne materije.
Iako sitni, padobrančići su veoma žilavi i izdrživi. U suvim uslovima se jednostavno smežuraju i čekaju sledeću kišu. U ovom stanju ih možete pronaći ako se spustite na zemlju i pažljivo preberete lišće ili iglice, tražeći tanke stabljike, koje podsećaju na vlati kose, sa pričvršćenim sićušnim, osušenim kapicama gljiva. Ako pečurke zatim ponesete kući i spustite ih u vodu, one će često povratiti svoj izgled i svežinu.
Prepoznavanje marasmioidnih gljiva ponekad zavisi od mikroskopskih karakteristika, mada neke vrste imaju prepoznatljive boje, teksture, mirise i ukuse koji pomažu u sužavanju mogućnosti. Supstrat na kojem gljiva raste je jedan od važnih faktora pri određivanju vrste
Marasmius androsaceus
Česta gljiva. Plodonosi na trulom drvetu, otpalim grančicama i iglicama četinara. Šešir mu je obima do 1cm, zaobljen i pomalo udubljen u sredini, ružičasto smeđe do crveno smeđe boje. Drška je crna i tvrda, veoma tanka. Meso mu je tanko, krem boje i bez osobitog mirisa i ukusa
Marasmius epiphyllus
Plodonosi na otpalom lišću. Šešir mu je obima do 1 cm, isprva zaobljen pa raširen i zaravnjen, blago udubljen u sredini. Površina šešira je pomalo matirana, prljavo bele do bledo oker boje sa karakterističnim strijama koje se pružaju od ruba do centra šešira. Listići su skoro pa žiličasti i beličaste boje. Drška je braonkasta, pri vrhu beličasta a pri bazi vidno tamnija.
Marasmius epiphulloides
Plodonosi na bršljanu. Šešir mu je obima do 1 cm, isprva zaobljen pa raširen i zaravnjen, blago udubljen u sredini. Površina šešira je pomalo matirana, prljavo bele do bledo oker boje sa karakterističnim strijama koje se pružaju od ruba do centra šešira. Listići su još nerazvijeniji od prethodno opisane vrste. Drška je braonkasta, pri vrhu beličasta a pri bazi vidno tamnija. Veoma je slična vrsti Marasmius epiphyllus i razlikuje se po supstratu na kojem raste i listićima.
Marasmius curreyi
Česta vrsta. Plodonosi na mrtvim vlatima trave. Šešir mu je obima do 1 cm, isprva zaobljen pa raširen, cigla crvene do ružičasto oker boje sa izraženim strijama po površini. Listići su veoma rašireni i toliko razmaknuti da oko drške tvore nešto poput obruča ili okovratnika. Beličasti su sa pomalo narandžaste boje po ivicama. Drška je smeđe boje i beličasta ispod listića.
Marasmius oreades (vilin klinčić)
Raste po livadama i proplancima, često u gustim vilinskim krugovima. Šešir mu je obima do 7 cm, zaobljen pa raširen, oker boje. Listići su mu razmaknuti i u boji šešira. Drška je vlaknasta, čvrsta i u boji šešira. Meso mu je blagog ukusa i prijatnog mirisa na svežu piljevinu. Jedina je jestiva iz ove grupe gljiva i veoma cenjena. Komercijalno se eksploatiše.
Marasmius torquescens
Plodonosi na biljnom otpadu lišćarskih vrsta drveća. Šešir mu je obima do 3 cm, kupast pa raširen, svetle oker do prljavo krem boje. Listići su u boji šešira. Drška je matirana, u vrhu svetlija a pri dnu tamnosmeđe boje.
Marasmius bulliardii
Plodonosi na mrtvim grančicama listopadnih vrsta drveća, uglavnom hrasta i bukve. Šešir mu je obima do 0,8 cm, ispupčen sa vidljivom pupicom u sredini. Oker je boje sa rebrastim ivicama. Listići su mu krem boje. Drška je crna, ispod listića beličasta.
Marasmius cohaerens
Retka gljiva. Plodonosi pri tlu na šumskoj stelji. Šešir mu je obima do 4 cm, kupast pa zatim raširen, pomalo sitno naboran, matiran i oker boje. Prema ivici je svetliji. Listići su prljavobele boje. Drška je tvrda, glatka i sjajna, crvenosmeđe boje, vidno svetlija u gornjem delu.
Marasmius rotula
Veoma je česta vrsta. Plodonosi na biljnim ostacima lišćarskih vrsta pri tlu. Šešir mu je obima do 1,5 cm, zaobljen i pomalo udubljen u sredini, beličaste boje sa vidljivim naborima u obliku strija. Listići su beličasti, veoma razmaknuti i pri spoju sa drškom formiraju neku vrstu okovratnika ili prstena. Drška je smeđe crna, ispod šešira beličasta.
Marasmius scorodonius
Plodonosi na šumskoj stelji od četinarskih iglica. Šešir mu je obima do 4 cm, isprva je zaobljen a posle zaravnjen sa sitnim naborima, bež do ružičasto smeđe boje, vidno svetliji po ivici. Listići su mu beličasti. Drška mu je crvenosmeđe boje, prema osnovi skoro pa potpuno crna. Veoma važna karakteristika je snažan miris koji podseća na beli luk.
Marasmius epodius
Plodonosi na travnjacima na vlatima i korenima trava. Šešir mu je obima do 1 cm, isprva zaobljen pa raširen, krem boje, u sredini tamniji. Listići su krem boje i veoma razmaknuti. Drška mu je crveno smeđe boje, vidno svetlija u gornjem delu.
Marasmius wynneae
Retka vrsta. Plodonosi u šumskoj stelji, pretežno u bukvama. Šešir mu je obima do 5 cm, zaobljen pa raširen, blede sivoljubičaste boje. Tamniji pri sredini. Listići su sivobeli sa ljubičastim odsjajem. Drška je pri vrhu u boji šešira a, kako se spušta ka bazi, postaje crvenomrka pa crna.
Mycetinis alliaceus (bukov češnjak)
Veoma česta vrsta. Plodonosi na biljnom otpadu uglavnom bukovih šuma. Šešir mu je obima do 4 cm, kupast pa raširen, matiran po površini, sivkasto oker boje. Listići su mu krem boje. Drška mu je braon do crne boje, svetlija u gornjem delu. Meso mu je karakteristično snažnog mirisa na beli luk. Ova gljiva je ranije bila svrstavana u rod Marasmius ali je kasnije izdvojena u zaseban rod Mycetinis. Neki je koriste kao začin.
