Пише: Биљана Ненковић
У гастрономији га најчешће повезују с поврћем, иако по свим својим карактеристикама припада воћу. У Италији га зову златна јабука, Немци рајска, а за Французе је то јабука љубави. Ми га једноставно зовемо парадајз. Многи памте његов сласни укус из детињства и с носталгијом се сећају времена када су брали парадајз директно у башти, само брисали о мајицу и одмах јели, тврдећи да „овај данашњи није ни близу“.
Први парадајз ницао је у пределима Средње и Јужне Америке као коров с малим, жутим плодовима. За исхрану су га користили Инке и Астеци, а кад су Шпанци освојили Америку, донели су га на Стари континент. У Европи су га прво сматрали отровном биљком, али су га временом владари и властела прогласили лековитим и афродизијаком. Успевао је на Медитерану због благе климе, а у Напуљу је 1692. године објављен први кувар с јелима од парадајза.
Повратак старих сорти
Парадајз најбоље успева на лаким, пропустљивим и оцедним земљиштима, богатим хумусом. Треба му доста светлости и влаге, поготову у периоду цветања. Осим што је укусан, те се употребљава као свежа салата или у куваним јелима, парадајз је изузетно користан за наше здравље. Богат је витаминима А, Ц, Б и К, док од минерала садржи калијум, натријум, магнезијум, калцијум и гвожђе. Ликопен у парадајзу, осим што је заслужан за црвену боју, одличан је за превенцију атеросклерозе и инфаркта, а пружа заштиту и од малигних болести желуца, простате, дебелог црева и грлића материце. Као свежа салата одличан је за регулисање високог крвног притиска. Уз то, добро га је конзумирати и као сок.
Од првобитног корова до цењене намирнице парадајз је прешао дуг пут. Створене су многе сорте и хибриди широм света, а данас се у Србији води права борба за очување старих сорти, за које важи правило да рађају непоновљиво укусне плодове, баш оне какве свако од нас памти из детињства. Повратак старих сорти није само носталгична емоција, већ и очување биолошког наслеђа.
