Удаљен од пута и од очију, ту где сунцокрети окрећу своје лепе жуте главе, а около се заплавиле зреле шљиве, леп као уписан – салаш. Перков салаш. Име је добио по надимку једног од предака породице Иванић. До салаша се стиже или преко Новог Сада, или преко Руме, а од Београда је удаљен око 60 км. У непосредној близини салаша су манастири Крушедол, Гргетег, Велика и Мала Ремета и Хопово. С правом се може рећи да овај салаш представља музеј, богат старим, украсним и одевним предметима, намештајем, посуђем и некадашњим оруђима за обраду земље, плуговима и дрљачом, као и разбојем старим више од 150 лета, а посебна прича је аутентична сремачка кухиња.
Мириши плодна земља по којој ходам и чује се само цвркут птица. Овде другачији ветрови дувају по људским душама и све је потаман и све како приличи. И није случајно да сам ја данас овде, иако смо већ више пута били на Перковом салашу. Али како нам је чика Никола ономад казивао, овде можемо видети и доживети све оно како је некад било. И ми, ето, дочекасмо прилику да почетком августа, кад је право време, дођемо и управо овде видимо како се веје пасуљ и како уз помоћ вредних руку и доброг ветра, добијамо чисто зрно, спремно за лонац.
На салашу је лепо и пространо двориште, украшено разнобојним цвећем и зеленим пузавицама. Седимо за дрвеним асталом испод огромног ораха, посао обавили, пасуљ овејали и пијемо сок од кајсија, направила га је наша дивна домаћица Милица, а ту је и чика Никола, домаћин, па креће диван о салашу, о томе како је родило и да ли ваља година. Његова душа је велика, а сећање драгоцено. Приповеда о култури, историји и традицији овог дела Срема. Завршио је кадгод Трговачку школу у Новом Саду, где је стекао знање, умеће и љубазност, па ове вештине користи и када услужује своје госте. А они долазе из целог света да овде осете дух старих времена и уживају у очуваној природи и здравој храни, јер се овде гостима нуде само сопствени домаћи, органски производи. Занимљива је прича да за време популарног Егзита у Новом Саду, млади људи из целог света долазе на Перков салаш, желећи да овде преспавају у природи, у колибама од сена. Чика Никола своје госте дочекује претежно одевен у живописну, сремачку ношњу. Показује огроман кожни кофер, стар двеста година, који је обишао света, причамо о оном што је некада било а чега више нема, или га је тешко наћи.
Свуда око нас је рајско зеленило – виноград, воћњак, башта, а около трче разиграни керови који лавежом поздрављају госте. На таљигама старим више од 130 година, направљен је лежај од сена, прекривен крпаром, а сноп жита и цвет сунцокрета употпуњују ову слику до савршенства. Испред – лепа окречена зелена кућа, украшена црвеним мушкатлама. А унутра моловани зидови, фиранге на прозорима, у ћошку зидана пећ, породична икона и много урамљених, прелепих, старих слика предака у ношњама из тог времена. Други свет у односу на живот у граду. Салашарске приче личе нам на бајке, јер у добро верују добри, који добро и чине. Зна чика Никола много тога, што други не знају, жива енциклопедија, милина га је слушати, а он је већ трећа генерација на салашу. Треба памтити људе који су градили салаше и поштовати оне који их данас чувају. Овај салаш је прави украс Фрушке горе. И сунце се сваки дан изнова диже над салашем, греје чуваркућу у шерпи на крову и обасјава све оне који им, жељни природе и лепоте, долазе…
Ми напуштамо Перков салаш обављеног посла и пуни утисака, сигурни да ћемо поново доћи јер док машемо Милици и Николи, који нас као драге госте испраћају до капије, испуњава нас онај осећај топлине као када су нас наши рођени бака и дека на одласцима испраћали, па бљесне слика пута који остаје за нама, прашине која се диже иза кола, љубави и жеље за још само једним загрљајем тих подигнутих, драгих руку које нас брижно поздрављају све док се толико удаљимо да постајемо тачкице…
И док полако возим путевима преко Фрушке горе, у мислима се присећам чика Николине приче како се први у селу венчао у цркви, о манастирима и традицији и тражим у хладовини вековних шума баш те скривене бисере – манастире. Има их шеснаест, а својом блиставом белином украсили су ово горско зеленило и небеско плаветнило и ушушкани у српској Светој гори, вековима пружају смирај и уточиште. Окружен бројним стаблима огромних кестенова, испред мене је у свој својој лепоти, најстарији фрушкогорски манастир – Крушедол. Опасан је црвеним зидом и капијом у облику цркве. А када сам ушла у манастирско двориште, испред мене се појавио огроман, уређен простор, пун дивног зеленила, дугачких стаза и клупа. На крају овог зеленог раја, смештени су бели, четвороугаони конаци, а у самој средини, у центру конака је као скривен од спољног света уздигнут – манастир.
Откуд манастири на Фрушкој гори? Одговор даје наша историја. У ХV веку, када је започета градња првог фрушкогорског манастира, Србија је била под влашћу Отоманског царства, а Срем је припадао Угарској. Бежећи од турског угњетавања, Срби су се населили у јужне крајеве Угарске, па је тада угарски краљ у оквиру своје државе обновио српску деспотовину и дозволио рад Српске православне цркве. Ову титулу краљ је доделио Ђорђу Бранковићу, који је био последњи српски деспот, и он је, заједно са својом мајком Ангелином, саградио манастир Крушедол, да би она касније ту пренела и мошти свог супруга Стефана Слепог. Мати Ангелина заслужује посебно место и пажњу у нашој историји својим делима милосрђа, а нарочито у подизању и оправљању светих храмова и манастира у Срему. Била је деспотица српска, мученица и на крају смерна монахиња, којој је српски народ дао узвишени назив – Ангелина, Мајка крушедолска. Била је образована и умна жена, која је живела у изгнанству, без земље и са народом са којим је делила исту судбину. Знала је да није важан терет, него снага онога ко терет носи, а њена снага је била у вери, љубави и доброти.
Уз богату историју и лепоту по којој је манастир Крушедол познат и препознатљив не могу а да не споменем причу о великој љубави нашег Лазе Костића и прелепе ћерке богатог велепоседника и Лазиног пријатеља, Ленке Дунђерски. Манастир је био уточиште нашем песнику, једном од највећих умова српске литературе, који је баш овде, несрећно заљубљен и разочаран, покушао да побегне од своје љубави. Његова муза и вила била је Ленка Дунђерски, а њихове душе и срца је грејала немогућа љубав. Захваљујући филму и серији “Santa Maria della Salute“ дочарано нам је оно време и сачувана од заборава лепа, тужна и трагична љубавна прича, која унапред није имала будућност. А Лаза Костић је најбоље умео својом песмом, умилном и нежном, да отвара људска срца. Скрхан од бола после Ленкине смрти, посветио јој је једну од наших најлепших и најљубавнијих песама – „Santa Maria della Salute“, написаној пре тачно 110 година, у којој је изнео сву своју тугу и патњу.
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.
Лаза и Ленка
Лаза је цео свој живот преточио у песму, а пре своје смрти завештао је хиљаду круна манастиру Крушедол, да се сваке године на дан Светог Арханђела Михајла, када је умрла, чита молитва за спас душе Ленке Дунђерски.
Мошти деспотице Ангелине
У манастиру Крушедол чувају се мошти деспотице Ангелине, деспота Стефана и њиховог сина деспота Ђорђа Бранковића. Овде је сахрањен и краљ Милан Обреновић, кнегиња Љубица Обреновић, српски патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Шакабента, митрополит Исаија Ђаковић, војвода Стеван Шупљикац…
