Ne računajući kratko vreme koje je po završetku Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu radio u struci, Petar Samardžija čitav radni vek proveo je u novinarstvu. Zavidnu novinarsku karijeru otpočeo je u novosadskom listu „Poljoprivrednik“, nizale su se dalje novine poput „Dnevnika“, „Slobodne Dalmacije“, „Nedeljne Dalmacije“, „Politike“… da bi pre dve decenije s mesta stalnog dopisnika Politikine revije „Viva“ otišao u penziju. Ali to nije značilo prekid druženja s perom, jer je koju godinu pre toga pokrenuo reprezentativnu reviju „Svet pića“.
Piše: Zorica Milosavljević
I danas, u devetoj deceniji, piše, i to tekstove o svojoj prvoj ljubavi – vinarstvu i vinogradarstvu. Njegov sud i mišljenje u tom svetu duboko se poštuju i mnogi ga nazivaju i smatraju enologom. Bez dlake na jeziku, s argumentacijom koja se temelji na velikom znanju i iskustvu, piše i govori o dobrim stranama, ali i o boljkama tih dveju grana poljoprivrede koje ih prate od nastanka, a posebno poslednjih više od pola veka kod nas.
Vinogradarska (r)evolucija
– Vinova loza se gajila u Panonskoj niziji još pre dolaska Rimljana. To u svim razgovorima o lozi i vinu u našim krajevima treba isticati, kako bi se ispravila velika istorijska neistina koja se ponavlja decenijama, da je „prvi“ čokot na Fruškoj gori zasadio car Prob (Marceus Aurelijus Probus, 232-282).On je samo ukinuo uredbu cara Domicijana iz 92. godine nove ere, kojom je zabranjeno sađenje vinograda u rimskim provincijama, čija vina su ugrožavala prođu onog koje je proizvođeno u Rimu i okolini. Vinova loza se u mnogim balkanskim krajevima neprekidno gaji i posle propasti Rimskog carstva.
Narodi koji su u velikim seobama dolazili u ove krajeve, pored drugih zaostavština, prigrlili su i vinovu lozu i nastavili da je gaje, pa tako i naši slovenski preci. Promene načina njenog gajenja odvijale su se veoma sporo i periodično. Ono je u davnoj prošlosti bilo prilično jednostavno, sve do pred kraj 19. veka. Pojava filoksere, Drugi svetski rat i pad socijalizma bili su najprelomniji događaji u njenom razvoju. Kad je reč o Panonskoj niziji i Balkanu, istorija vinove loze može se podeliti na četiri perioda: pre pojave filoksere, od kraja 19. do sredine 20. veka, druga polovina 20. veka i poslednja decenija 20. veka do današnjih dana – otpočinje Petar Samardžija priču o plemenitoj biljci.
Po njegovim rečima, prvih desetak godina nakon Drugog svetskog rata u svetu, što se posle reflektovalo i na područje Balkana, obeležili su pokušaji da se promeni način uzgoja vinove loze. Najpre se uvode špaliri s potporom od stubova i žica, redovi se postepeno proširuju od 180 do 240 centimetara, ali se čokoti i dalje drže pri zemlji. Kako kaže, desetogodišnje „traženje puta“ prekida revolucionarna ideja Mozera 1957. i već šezdesetih godina u svetu se prelazi na nov način gajenja vinove loze. Redovi vinove loze su široki i visoki. Broj čokota smanjuje se na oko 3.000 po hektaru. U odnosu na raniji način uzgoja, vinograd traži manje ručnog rada, omogućuje se primena mehanizacije velikog radnog učinka. Ručni rad je olakšan, jer se ne obavlja više u sagnutom položaju, nego najčešće u visini grudi. Promenu tehnologije gajenja prati i promena sortimenta. Uvode se nove kvalitetnije sorte, što sve zajedno rezultira smanjenjem troškova proizvodnje i poboljšanjem kvaliteta vina.
– Poslednjih dvadesetak godina, po ugledu na zapadnoevropska iskustva, i kod nas se povećava broj biljaka po jedinici površine – kaže doajen našeg novinarstva. – Time se smanjuje opterećenje čokota za postizanje željenog roda. Umesto uobičajene sadnje 3.333 čokota, sada se po hektaru gaji 5.000. Biljke se manje naprežu, što je posebno važno u stresnim uslovima, kao što su suša ili manji broj sunčanih sati, što ima negativan uticaj ne samo na kvalitet grožđa, već i na dugovečnost čokota.
Autohtone, uvozne i naše nove sorte
U prilog vrlo često u poslednje vreme eksploatisanoj i na različite načine obrađivanoj temi – autohtnonim sortama Fruškogorja, Samardžija kaže da su se u davnoj prošlosti na Fruškoj gori verovatno gajile autohtone sorte Balkana, i da su se za turskog zemana kod nas nastanile i sorte iz Male Azije.
– Prve iscrpne informacije o sortama na Fruškoj gori ostavio nam je Prokopije Bolić (1816), koga Sima Lazić (1982) naziva prvim srpskim ampelografom. On je prvi dao detaljan opis 35 sorti koje su se u to vreme gajile na Fruškoj gori. Posle Drugog svetskog rata, prelaskom na novi način gajenja, autohtone sorte su ispoljile nedostatak kod visokog uzgoja – sve imaju slabu otpornost na niske temperature, pa im izmrzavaju nadzemni delovi čokota. Šezdesetih godina masovno ih zamenjuju sorte veće otpornosti. Na prvom mesu se sadi italijanski rizling, a značajno mesto dobijaju i novointrodukovane sorte iz zapadne Evrope – traminac, rizling rajnski, beli i crni burgundac, sovinjon, semijon. Istovremeno, u Institutu u Sremskim Karlovcima radi se na stvaranju novih sorti vinove loze. Prvi direktor novoosnovanog Instituta (1947) prof. dr Dragoslav Milisavljević želi da oplemenjivačkim radom poboljša naše autohtone sorte. Pod njegovim rukovodstvom 1971. priznate su tri bele vinske sorte: neoplanta, sirmijum i župljanka. To su, inače, prve novostvorene vinske sorte kod nas. Desetak godina kasnije priznate su i prve dve crne sorte – rumenika i probus, čiji su koautori, pored Dragoslava Milisavljevića, Sima Lazić i Vlada Kovač. Desetak godina, zatim, priznate su još dve bele sorte – sila i nova dinka – kaže Samardžija.
Rad na stvaranju novih sorti sredinom sedamdesetih godina na našim prostorima karakteriše upotreba gena drugih vrsta iz roda Vitis, koje su poreklom sa drugih kontinenata, iz Amerike i Azije. Njihov značaj je, napominje, u tome što u naslednoj osnovi imaju gene koje nemaju evropske loze. Pre svega, to su otpornost prema gljivičnim bolestima i na podnošenje stresnih uslova spoljne sredine.
– Kao rezultat takvog pristupa u oplemenjivačkom radu 1991. priznato je šest sorti za bela vina – zlata, rani rizling, liza, mila i petra, i stona sorta lasta. Prioritet u oplemenjivačkom programu u Sremskim Karlovcima, koji je vodio prof. dr Petar Cindrić, bio je stvoriti sorte koje bi se uspešno mogle gajiti bez upotrebe pesticida, pa i bez hemijskih sredstava. Tako su stvorene sorte za bela vina – kosmopolita, petka, rubinka, bačka, panonija, morava i jedna stona crna sorta – karmen. One su pogodne za ekološku proizvodnju vina i drugih proizvoda od grožđa. U Sremskim Karlovcima stvorena su i tri klona rizlinga italijanskog, a jedan od njih (SK54) se intenzivno širi – dodaje naš sagovornik¢
(Nastavak u idućem broju: Uspon i pad velikih vinarija)
