Не рачунајући кратко време које је по завршетку Пољопривредног факултета у Новом Саду радио у струци, Петар Самарџија читав радни век провео је у новинарству. Завидну новинарску каријеру отпочео је у новосадском листу „Пољопривредник“, низале су се даље новине попут „Дневника“, „Слободне Далмације“, „Недељне Далмације“, „Политике“… да би пре две деценије с места сталног дописника Политикине ревије „Вива“ отишао у пензију. Али то није значило прекид дружења с пером, јер је коју годину пре тога покренуо репрезентативну ревију „Свет пића“.
Пише: Зорица Милосављевић
И данас, у деветој деценији, пише, и то текстове о својој првој љубави – винарству и виноградарству. Његов суд и мишљење у том свету дубоко се поштују и многи га називају и сматрају енологом. Без длаке на језику, с аргументацијом која се темељи на великом знању и искуству, пише и говори о добрим странама, али и о бољкама тих двеју грана пољопривреде које их прате од настанка, а посебно последњих више од пола века код нас.
Виноградарска (р)еволуција
– Винова лоза се гајила у Панонској низији још пре доласка Римљана. То у свим разговорима о лози и вину у нашим крајевима треба истицати, како би се исправила велика историјска неистина која се понавља деценијама, да је „први“ чокот на Фрушкој гори засадио цар Проб (Marceus Aurelijus Probus, 232-282).Он је само укинуо уредбу цара Домицијана из 92. године нове ере, којом је забрањено сађење винограда у римским провинцијама, чија вина су угрожавала прођу оног које је произвођено у Риму и околини. Винова лоза се у многим балканским крајевима непрекидно гаји и после пропасти Римског царства.
Народи који су у великим сеобама долазили у ове крајеве, поред других заоставштина, пригрлили су и винову лозу и наставили да је гаје, па тако и наши словенски преци. Промене начина њеног гајења одвијале су се веома споро и периодично. Оно је у давној прошлости било прилично једноставно, све до пред крај 19. века. Појава филоксере, Други светски рат и пад социјализма били су најпреломнији догађаји у њеном развоју. Кад је реч о Панонској низији и Балкану, историја винове лозе може се поделити на четири периода: пре појаве филоксере, од краја 19. до средине 20. века, друга половина 20. века и последња деценија 20. века до данашњих дана – отпочиње Петар Самарџија причу о племенитој биљци.
По његовим речима, првих десетак година након Другог светског рата у свету, што се после рефлектовало и на подручје Балкана, обележили су покушаји да се промени начин узгоја винове лозе. Најпре се уводе шпалири с потпором од стубова и жица, редови се постепено проширују од 180 до 240 центиметара, али се чокоти и даље држе при земљи. Како каже, десетогодишње „тражење пута“ прекида револуционарна идеја Мозера 1957. и већ шездесетих година у свету се прелази на нов начин гајења винове лозе. Редови винове лозе су широки и високи. Број чокота смањује се на око 3.000 по хектару. У односу на ранији начин узгоја, виноград тражи мање ручног рада, омогућује се примена механизације великог радног учинка. Ручни рад је олакшан, јер се не обавља више у сагнутом положају, него најчешће у висини груди. Промену технологије гајења прати и промена сортимента. Уводе се нове квалитетније сорте, што све заједно резултира смањењем трошкова производње и побољшањем квалитета вина.
– Последњих двадесетак година, по угледу на западноевропска искуства, и код нас се повећава број биљака по јединици површине – каже доајен нашег новинарства. – Тиме се смањује оптерећење чокота за постизање жељеног рода. Уместо уобичајене садње 3.333 чокота, сада се по хектару гаји 5.000. Биљке се мање напрежу, што је посебно важно у стресним условима, као што су суша или мањи број сунчаних сати, што има негативан утицај не само на квалитет грожђа, већ и на дуговечност чокота.
Аутохтоне, увозне и наше нове сорте
У прилог врло често у последње време експлоатисаној и на различите начине обрађиваној теми – аутохтноним сортама Фрушкогорја, Самарџија каже да су се у давној прошлости на Фрушкој гори вероватно гајиле аутохтоне сорте Балкана, и да су се за турског земана код нас настаниле и сорте из Мале Азије.
– Прве исцрпне информације о сортама на Фрушкој гори оставио нам је Прокопије Болић (1816), кога Сима Лазић (1982) назива првим српским ампелографом. Он је први дао детаљан опис 35 сорти које су се у то време гајиле на Фрушкој гори. После Другог светског рата, преласком на нови начин гајења, аутохтоне сорте су испољиле недостатак код високог узгоја – све имају слабу отпорност на ниске температуре, па им измрзавају надземни делови чокота. Шездесетих година масовно их замењују сорте веће отпорности. На првом месу се сади италијански ризлинг, а значајно место добијају и новоинтродуковане сорте из западне Европе – траминац, ризлинг рајнски, бели и црни бургундац, совињон, семијон. Истовремено, у Институту у Сремским Карловцима ради се на стварању нових сорти винове лозе. Први директор новооснованог Института (1947) проф. др Драгослав Милисављевић жели да оплемењивачким радом побољша наше аутохтоне сорте. Под његовим руководством 1971. признате су три беле винске сорте: неопланта, сирмијум и жупљанка. То су, иначе, прве новостворене винске сорте код нас. Десетак година касније признате су и прве две црне сорте – руменика и пробус, чији су коаутори, поред Драгослава Милисављевића, Сима Лазић и Влада Ковач. Десетак година, затим, признате су још две беле сорте – сила и нова динка – каже Самарџија.
Рад на стварању нових сорти средином седамдесетих година на нашим просторима карактерише употреба гена других врста из рода Витис, које су пореклом са других континената, из Америке и Азије. Њихов значај је, напомиње, у томе што у наследној основи имају гене које немају европске лозе. Пре свега, то су отпорност према гљивичним болестима и на подношење стресних услова спољне средине.
– Као резултат таквог приступа у оплемењивачком раду 1991. признато је шест сорти за бела вина – злата, рани ризлинг, лиза, мила и петра, и стона сорта ласта. Приоритет у оплемењивачком програму у Сремским Карловцима, који је водио проф. др Петар Циндрић, био је створити сорте које би се успешно могле гајити без употребе пестицида, па и без хемијских средстава. Тако су створене сорте за бела вина – космополита, петка, рубинка, бачка, панонија, морава и једна стона црна сорта – кармен. Оне су погодне за еколошку производњу вина и других производа од грожђа. У Сремским Карловцима створена су и три клона ризлинга италијанског, а један од њих (СК54) се интензивно шири – додаје наш саговорник¢
(Наставак у идућем броју: Успон и пад великих винарија)
