ПРОФЕСОР СРПСКОГ ЗАЉУБЉЕН У СЕЛО И ТРАДИЦИЈУ
Никола Бошковић је један од оних младих људи, који вас својом искреношћу, непосредношћу и добротом, освоји на прву. Нема тог катанца и тих врата које он, својом лепом речју, не би отворио. Никола из села Оџака код Трстеника је и ратар, и повртар, и пчелар, али и поносни плетач вештих прстију чији џемпери, прслуци и чарапе од чисте вуне, оне тврдо плетене јер само тако вреди, шетају преко океана далеким светом. Шетају да бисмо знали ко смо и одакле смо, поносни на вредности на којима смо одрасли, на село из којег смо потекли.
– Рођен сам 1991. године у једном селу на Гочу, одакле је пореклом мој отац. Седам година касније доселили смо се у Оџаке. Иако сам завршио факултет и то моју велику љубав – српску књижевност, срце и земља су ми корен заувек везали за село – меко, али брзо прича нам Никола.
Највише воли ручни рад
Чини се да би у једном даху желео све да каже. И колико воли село, сеоске послове, и колика је његова љубав према плетењу, страст у сакупљању ћилима, али и разочарење у данашњу младост:
– Некако не журим да се запослим. Ако буде посла у просвети – буде, али ово волим да радим и то не може свако. Данас млади беже са села, јер треба пуно рада, а они баш нису вољни да уложе максимум себе у овај посао и да не знају колики ће им бити приход. Сви хоће лепо да живе од сигурне плате, што подржавам, јер и ја некад поклекнем, али човек мора да се роди да би волео пољопривреду и био јој посвећен од јутра до мрака.
Искрено и без трунке лажне скромности поверава нам овај младић да изнад свега воли да плете. Некима необично, њему одлично:
– Од свих сеоских послова највише волим ручни рад. То је невезано за пољопривреду, али се уклапа у село. Као што знате, до пре петнаестак година није било куће у којој није било кудеље, вретена, игле, ручног рада. То је данас сасвим ретко. Има људи који воле ручни рад и препознају му вредност, али мало њих жели тиме да се бави. Ја сам помало научио од бабе, мало од тетке, помало питао жене у селу, али доста сам и сам сазнао…
Народ се враћа правим вредностима
Не хвали се, није тај тип, али је срећан што се народ враћа правим вредностима:
– Највише ми траже класичне чарапе, џемпере и прслуке, враћа се народ томе. Има доста људи који раде на отвореном и скијаша који купују плетене хеланке. То се у задње време доста тражи, као и појасеви за кичму јер је вуна природни изолатор и помаже код болова у леђима.
Мустре за плетиво остале су му као успомене из детињства, на дане када је сваки ђед носио прслук на „в“ или џемпер на дугмад, тврдо плетене да нигде не мрдне годинама.
– Мустре су углавном од старина – објашњава. – Мене је то занимало од детињства. Нешто сам запамтио гледајући џемпере, нешто сликам, понеку мустру ми пошаљу муштерије. Сад све више шаљу са страних сајтова и то буде баш фино и модерно, али се плету ручно и то тврдо плетење. Данас је много меког плетења на дебеле игле, да се што пре уради, али то не користи ничему. Код мене је то још као некад. Мада, ово је Србија и мушкарац који плете је табу тема, буде разних негативних коментара на које се не осврћем, али има и људи који се томе диве. Мени не смета, радим оно што волим и то ми је бенседин за душу.
Поред овог бенседина за душу који често користи, Никола ради и све остале сеоске послове. Има мало механизације, али зато има пчелињак, малине, купине, сади све што једном домаћинству треба, а вишак продаје.
Продајe код куће и на интернету
– Нема нечег што не волим да радим – каже. – Немам пуно механизације, узео сам још земље у закуп, нешто докупио, али углавном радим ручно. Берба малина, купина, садња и берба младог лука, пасуља, све радим ручно као и остали у селу. Иде спорије, али ми ништа не пада тешко. Једино што мање волим је резидба купина, али и то радим. Бавим се пчеларством и израдом бројаница. Буде ту и зимнице, прополиса, меда, ликера и ракије, све код куће продајем
Ручни радови су једини изузетак. Никола их продаје путем интернета и шаље поштом:
– Ручни радови, углавном, иду преко интернета, било је и поруџбина из иностранства. Мед купују људи кад дођу на одмор и сви су задовољни, јер је домаћи. Не бавим се неком рекламом, сам производ је себи реклама. Буде то мало скупље него фабричко и, ко зна да цени, он и плати.
Да ли се на селу живи, или преживљава тешко је рећи, каже наш саговорник. Није разочаран, навикао је, али би волео да буде боље. Они који на селу проводе 24 сата, седам дана у недељи, целе године, знају:
– На селу је много тешко да се живи, али може да се преживи. Нема пуно слободног времена, може да се уграби неки дан да се негде побегне, али тешко. Имам доста живине, не могу ни на море да одем, јер нема ко да ми припази. Навикао сам и знам да свака четврта година буде добра, да лепо зарадиш, а три преживљаваш и тако у круг…
Вуна из Лесковца, вуница из Новог Сада
– Доста плетем, користим вуну и вуницу. До скоро сам се борио и плаћао жене да ми преду ручно, тако да је вуна била из мог краја, ручно обрађена. Док је могла моја баба и она ми је прела. Сада је то 20 посто ручно обрађене вуне а ресто узимам у предионици од људи из Лесковца са којима сарађујем. Вунице углавном купујем у Новом Саду. Где је повољније, тамо и купим већу количину – прича Никола Бошковић, а замишљамо га како иде кроз село са иглама у рукама и предивом испод мишке, онако висок, брадат, наочит. Што би рекли „смеран ко девојка“, а дивно мушко. Није њега стид што плете, и што би га био стид, кад и мушкарци купују.
Страствени сакупљач ћилима
Никола је страствени сакупљач ћилима. Где год да оде, он купи по неки, сачува га од нестанка, а нама је поверио:
– Почео сам тако што сам сачувао ћилиме својих бака. Неке сам куповао и купујем, где год да чујем за њих. Поједине ми и поклоне. Људи то не цене, покривају тракторске гуме њима, а за мене је то уметничко дело. Ценим их, јер нема то ко више да уради, нема ко квалитетно да обради вуну, има ткаља али то је ткање са фабрички обрађеном вуном.
Пише: Зорица Драгојевић
